Као малено дете играо сам се маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волео сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се Њега.
Била је на сред собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога!
Затварао сам очи, спознао да постоји!
Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у соби старој, трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају, к’о незнанци
„разишли” се без речи и без погледа грубог.
Иако више нема собе, ни столице старе,
знам да ме увек прате те очи благе, снене
И у невољи свакој кад сви ме занемаре,
надамном стално бдије, јер Он је део мене!
(Прочитано: 100 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.363 пута)