Навико’ је да су њиве плодне,
појутарје да му душу роси.
Навико’ је на ветар у коси
и да мисли орне, благородне
он подари просјаку и ђаку
који учи, моли за реч просту.
Навико’ је да незваном госту
не упути никад реч прејаку.
Навико’ је земљу да послуша
и невесту што воли и рађа.
Навико’ је ко’ најлепша лађа
да отплови у сан, да га куша.
Навико’ је на оскудне жетве,
да прослави своју Крсну славу.
Навико’ је изгубити главу
због слободе и Кнежеве клетве.
Навикла је жуљевита рука
да милује и да воли страсно.
Навико’ је минути безгласно,
са осмехом уместо јаука.
Навико’ је тишине да брује,
облак сиви да пролије кише,
поветарац да му сузе брише.
Навико је на песму славује.
Навико’ је на свој део неба,
да не тражи, а да сваком даје,
да се моли и грехе окаје.
Навико’ је, јер му мало треба!
(C) Душан Комазец