Дођи,
кад утихне
песма петла,
у селу кад
погасе се
светла.
Дођи,
искрашћу се
на прстима,
а ти ме чекај
крај процвала
јасмина.
Дођи,
тајном стазом
месечине,
и осмехом
рајским
загрли ме.
Аутор: Vera Milivojević
Заувек
Моје име на твојим уснама
Романса и симфонија
Сладуњавих шапутања
Од свитања до свитања…
Заносни нектар што опија
Са непресушног изворишта
Најнежнијих чаролија…
И у касној старости,
Ко у раној младости,
Заувек, ти и ја.
„ Крпице “ – Вера Миливојевић
Кад љубав утихне,
и страст умине,
нису то године…
то само значи
да наше, драги,
прошло је све,
јер разочарао си ме…
Испразни се срећа
к’о пешчани сат,
повратка јој нема
ни сад ни било кад,
ал’ љубићу још,
макар теби у инат,
ја тако стара а ти млад…
Кад љубав утихне,
речи су сувишне,
бар тога поштеди ме…
одлази, молим те,
то је поштеније,
сваком своје „крпице“,
љубавници и љубавнице…
Поезија за децу: “Дете” – Вера Миливојевић
Знаш ли, свете,
да је дете
најдивнији цвет
планете?!
Сва лепота
коју небо има
у дечијим је
осмесима!
Знаш ли, свете,
да је дете
одраз Слике
богосвете?!
Сва доброта
што постоји
у душицама
малим роји!
Зато, свете,
буди дете
да никакве
немаш штете!
Све обгрли
рукицама
са љубављу
у окицама!