Казаљка старог сата,то бледо завештање
тренутка у ком’ јесмо понекад на трен стане,
ал’ је разгали нада, као увело грање
кад га зањише ветар, а броји задње дане.
Завиди у витрини пешчаном сату старом
којег чувају, пазе, нежност сва му се нуди.
Који не мора својим непрекидним дамаром
тишине реске, снене непрестано да буди.
Васцели век свој худи ни један покрет нагли
не учини кроз живот којег безнађа мазе.
Као неми посматрач што тумара по магли
у кругу истом, знаном снива далеке стазе.
(Прочитано: 117 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.303 пута)