Матрица

Ја познајем  поредак који ме неће порећи

У пољуљаним оградама Маријe порицања

Побуном зачета милошћу завршена

Јер још ништа није стало на покретне траке ноћи

Да јутром би било тек буђење и корак заустављен

У рачуну времена од себе одузетог

У капљању сати у себи сабраном

У  трену бескрајно дјељивом

И трену бескрајно умноженом

Ја скидам слојеве зеноновки непокретне

Укоченост заувијек бачена у пепео

Трага за својим ликом

Јер знам вријеме је маска жене

Са лицем узораних њива

И клатном откривеним на рендген снимку

Њене главе урасле у бројеве

Јер на матрици која мири статис и дјељивост

Ништа више не може стати

А да се при том танка скрама привидног настанка

Не сурва низ стопе газом  њених сати