НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић

No votes yet.
Please wait…


Зора Митровић – FLORENTINA


ЗОРИНЕ ПЕСМЕ, МАКОВИМА ПРОШАРАНЕ, ПОВЕТАРЦИМА РАСУТЕ НА ПОЉАНЕ ТУГЕ

Старац је седео на обали свога живота и осећао да му је крај близу. Стога је одлучио да остави писани траг иза себе, траг исписан у вечности. Решио је да свему што је сусрео у свом животу поклони по једно кратко казивање. А свако казивање говориће довољно само за себе. Ево шта је старац записао:

ДАЉИНЕ

Само дух расплинут лута бесконачним простором мисли и осећања. Проникнути у дубине свог срца и ума, где леже тајне постојања. Никако, јер што дубље продиремо, пред нама се отварају све већи бездани, бездани непознаница. Дух тражи уточиште.

Он сазрева, а можда, ипак, никада не сазри. Хватамо се за сламчицу нужне егзистенције. Тама и туга владају у свету који нас окружује. Како дух може да се одржи у свету који је неправедан?

Царство духа је могуће само у животу без материјалних граница.

ПАТЊА

Повечерје је титрало на благом поветарцу. Загасите боје неба губиле су се у сутону. Све је одисало миомирисом раног пролећа.

Изненада, небо се осу звездама. Знам, не воли ме више. Стога, још више боле ови сутони смираја дана. Као да хоће да нагласе крај наше љубави.

Боли, без изгледа да ће престати.

15.
Како је љубав чудесна ствар!!

Таман помислите да вам је на дохват руке, а она измакне. И утекне. У неке безваздушне просторе! Једноставно, ишчезне! Али, не нестане заправо, само постане неосетилна, без мириса, без дражи и сјаја. Све што је некада имала, нема више. Или се само тако чини.


Можда су ту, све њене одлике, али ми их више не осећамо и не опипавамо.


Промена се десила у нама. Алтерација без видне измене. Варијација на исту тему.


Опус лире, без инструмента. Сентима у Ц-дуру, без акорда. Видљива чулима треперавих струна. Осетљива на лахор, а без реакције на ураган.

И ово је последња љубавна песма коју склепах у магновењу трена, а инспирација ми бејаше опојно вино Chianti:

 

Свакога дана
У небеска вина
Сливају се сузе
Прастарих давнина.Прастарих љубави и јада
Где хрле тако, питање је сада.У јаду је истина
А у вину песма
Шапућу нам реке
И потоци мили.

Нек потекне вино
Са небеских двора
Нек наплави
Реке и потоке миле.

Нека се јад љубавни вине
У винске висине.

Тек тада ће љубав
Надвладати тугу
А, песма од вина
Донеће нам дугу.

У хиљаду боја
Среће и спасења

О, вино истине,
не дај да љубав задрема.



Љубомир и Зора Митровић

ТАТА, МНОГО БОЛИ СВАКИ ТРЕНУТАК БЕЗ ТЕБЕ. ЈА ЖЕЛИМ ДА СЕ СЕЋАМ, АЛИ, СЕЋАЊА СУ МНОГО, МНОГО БОЛНА.ТВОЈ ОДЛАЗАК, ТАТА, ЗА МЕНЕ ЈЕ НАЈВЕЋИ ГУБИТАК У ЖИВОТУ. НЕ ЗНАМ КАКО ДА СЕ ИЗБОРИМ СА ПАТЊОМ ЗА ТОБОМ, ТАТА. НИКАДА НЕЋУ ОПРОСТИТИ ТВОЈИМ ДУШМАНИМА, НИКАДА. ЕВО, ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ШЕСТ МЕСЕЦИ ОД КАДА ТЕ НИСАМ ЗАГРЛИЛА, ПОЉУБИЛА, РУКЕ СУ МИ ПРАЗНЕ, ОЧИ И ДУША.

Хвала ти, ТАТА, на несебичној љубави и подршци коју си ми пружао читавог живота, на талентима које си ми даривао.

Сва моја дела и све оно најбоље у мени, дао си ми ти, ТАТА.

Твој интелект, твоје врхунско и свестрано образовање, твој светао Лик, блистави Ум, твоја доброта, твоја племенитост и нежност, твоја духовна снага, храброст и неустрашивост, створили су око мене ореол који је будно пазио на мене у тренуцима свих мојих беспућа, јада и безнађа. Увек сам знала да ме негде тамо твоја рука чека и твој глас, нежни. Како ћу онда сада без твоје руке и без светлости твог гласа и погледа, ТАТА? Увек си ми говорио Зоки, ти си моје дете. Када би ме позвао Зоки, глас би ти се топио од миља. ТАТА, молим те, не плачи, твоје дете ће увек бити поред Тебе.

Стога, птичице моја, умилна и нежна, нећемо рећи збогом. Још ћемо се ТАТА, ТИ и Ја срести на пољима снова, која припадају само ТЕБИ и Мени. ВОЛИМ ТЕ ТАТА НАЈВИШЕ НА СВЕТУ. /Зора Митровић/

 

О пролазном и трајном – Срба Игњатовић

Сачиниоци света о којем пише Зора Митровић, како ће се читалац лако уверити, јесу поља, плаветно небо, цветови, сетне вечери, свитања и сутони, затишја и ветрови, дуга на обзорју, свици, птице, светлости, хоризонти, извори, змије и срне, насушни хлеб, галаксије и честице атома, плиме и осеке, валови, мехурови пене, дрвеће и папрат, глечери, брегови и олује, поветарци и понори, горски потоци, звезде и планете, космичке ватре, влати траве, снегови и кише, језера, сунце које пржи… Реч је најпре о видљивом, опазивом свету, оном који је станиште свих живих бића. У исти мах јасно је да се та слика шири ка планетарним и космичким исходиштима-призваним на посредан, симболички начин.

Управо у истом том смислу и сав њен, овде тек делимице побројани реквизитариј, осим првостепеног најављује и другостепено значење. Реч је, заправо, колико о елементима опазивог, толико и настојању да се предочи круг природних симбола-својеврсна “подлога” за изрицање питања о егзистенцији, смислу и бесмислу, истини и лажи, љубави, мудрости и безумљу…

Већ по овим основним назнакама јасно је да искази Зоре Митровић-у којима срце и душа имају привилеговано место-на неки начин стоје мимо највећег дела онога што се у нас данас пише и објављује. Њени стиховани и поетскопрозни записи подстицаје очито налазе на другој страни. Искуственији читалац схватиће да је тај напор изрицања судбинских исконских питалица надахнут поезијом великога Рабиндраната Тагоре, односно усмерен ка идеалу различитом од оног који данас већина има пред очима. Реч је о мудрости Истока и складу материјалног и спиритуалног који је у њој садржан, с тим што је тежиште свеједно на нематеријалним вредностима.

Смена стиховних и поетскопрозних исказа је основа ове целине једноставно назване Песме. Искази су читљиви а генитивне метафоре, начелно природније у енглеском или немачком но у српском језику, ближе се маниру.

Зора Митровић се у основи обраћа тзв. осетљивом читаоцу, али не чини то у име непреврелих, огољених емоција. Наступајући мимо „већинске“ данашње лирске струје, позива га да се укључи у пропитивања о пролазном и трајном. По свему судећи то и јесте оно најбитније на шта упућује њен књижевни првенац.

С.И.
Visits: 245
Today: 3
Total: 1629292

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif