Не памтим ни у који дан, ни у коју ноћ
у мир своје собе, у ову пустош, крочио сам
Ваљда ћу се тамо и са собом срести
Стрепња и страх су страшне силе
У себи провалију безумља осећам
Појмим да сам људска трунка никоме потребна
У молитву тонем склопљених очију
да молитвом у сновиђење
бољег себе призовем и ослушнем
Врисак у мени, а гласа нема,
ни смираја. Глас у мук потопи се.
Као да киша нека црна једнако пада
и да се заувек тама настанила у мени
У тишини небеса је нечујни говор Бога запретан
Мира немам док пред небо излазим
Звезде високо стоје у црној ведрини
Мрак Васељенски на Земљу нахрупио
Надао сам се да ће ми у сан доћи, али није
Што више старим то боље видим
Наше су среће ништавне, наши животи кратки
Од црних небеса моја душа обневидела
док грешан, горки хлеб кривице кушам
(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)
ПОГЛЕД У БЕЗДНО
(Прочитано: 58 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.087 пута)
Све похвале за ову„ богату ” песму господине Жељко.
Željko, iskrene čestitke za ovu izuzetnu pesmu.
Desetka k`o grom!
Поштовани господине Мијатовићу,
захваљујем Вам на честиткама и оцени.
Подршка људи који воле “лепу реч” ми много значи.
Срдачни поздрави.
Жељко