Нисам те достојан погледати смерно
владичице наша што с престола гледаш
у дану у којем хоћеш да ме не даш
и волиш још више, нежно, неизмерно.
Док земаљски дани преплићу се, теку,
ми путници што смо овде само гости
у сопству безмерном и препуни злости
изворисмо греха непресушну реку.
А ти прашташ! Молиш свога сина Христа
не би ли нам и он опростити хтео,
да нам као месец кад васкрсне цео
у срцима пламен љубави заблиста.
Не могу ми ништа трубе Јерихона
док се смерно молим и нежно те гледам
и никоме нећу моћи да те не дам,
јер над нама бдијеш с’ неба и с’ икона.
(Прочитано: 184 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.100 пута)