За све оне људе који љубав траже,
али која није с’овог хладног света;
за све душе дивне које друге блаже,
усред хладне зиме доносе им лета.
За све прегалнике што би живот дали,
да саграде гнезда док их други руше;
за храброст да могу и кад нису знали,
како да одбране дивну светлост душе.
За све тешке дане које ожалише,
у самоћи свога поетског живота;
уздахе и сузе у дно душе скрише,
јер плакати јавно беше их срамота.
За јунаке наше, птице остављене,
све песме њихове које су нам дали;
ја ноћас сакупљам речи изгубљене,
да им римом вратим само залог мали.
За песнике драге који светом ходе
и у перу своме носе лирске чесме;
доносе с’висина жубор бистре воде,
греју нас и лече даром своје песме.
Dragana Milenkovic
(Прочитано: 33 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 805.541 пута)
