Kad opet budeš zavoleo sjaj u travi,
Sav teret sa odranih pleća će spasti.
Uspravićeš ponosno svoje telo i ramena
I pružiti ruke ka nepreglednom, plavom nebu,
Širokom i bogatom polju i ravnici,
Ka sivom kamenu, najvišem brdu i planini.
Poput surog orla, letećeš do najvećih visina,
Čak iznad gustih i sivih oblaka,
Šireći iznova svoja snažna i jaka krila,
Koja su suviše dugo vučena po prašini i blatu,
Lomljena i bez milosti gažena od strane onih,
Koji ti nikada nisu želeli novi let.
Kada opet budeš zavoleo mirisnu zoru i suton,
Pun mesec i dalekih nebeskih tela sjaj,
Na horizontu tvojih novih želja i snova,
Sunce će, ponovo, tvoj motiv i snaga biti,
Kao i sve lepote koje do sada, pored svih čula,
Ni najmanje osetio nisi, a tako si to silno želeo!
Divna pesma, optimistična…. Upravo to mi je sada trebalo….. Povratak prirodi, jednostavnost, suštini…. U tome je spas!!! Hvala, hvala, hvala 🤗
Nisam te slučajno pozvao da učestvuješ u “Pod istim krovom 2” uvaženi kolega i to dokazuješ i ovom, samo na prvi pogled, naizgled lakom i optimističnom pesmom. Jaka je ovo i dosta kompleksna pesma, prepuna simbola koje treba znalački tumačiti, no u tebi, bez obzira na napred rečeno, tinja nada da se osvešćenjem, kako pojedinačnim tako i kolektivnom, ipak sa prirodom može živeti u kompatibilnosti.
Od mene gromovska 10 (desetka)!
Hvala uvaženi Branko.