ТУГА! Преминуо Далибор Ђокић, новинар и песник из Бруса

No votes yet.
Please wait…

DRUGI PIŠU: ESPRESO – TUGA – Preminuo Dalibor Djokić

Горан Минић, песник из Бруса ми је јавио тужну вест да је 21.10.2021. године преминуо његов колега новинар, а наш заједнички колега песник Далибор Ђокић. Шта рећи, него ТУГА!

СУТРА СЕ ЖИВОТ ЗАВРШАВА... – Горан Минић

Драги мој Ђоле, вест је стигла страшна , изгубио си последњу и највећу битку живота. Настао је мук, неверица, а опет све је злокобна истина. Сузе теку саме. Не могу да их зауставим док премотавам ону чудесну реченицу изговорену приликом нашег последњег сусрета “Сутра се живот завршава” то је тек један стих песме у рукопису коју си ми показивао…

Као да си нешто предосећао. Из пепела посутог росом тихо си се винуо пут неба говорећи још “Колико мало је потребно да се загреје срце”.

А бол је велика. Тек си требао да искажеш, и покажеш животу и нама, шта све можеш. Сећаш се, драги мој млади пријатељу, како смо се радовали твојој глумачкој награди на фестивалу у Смедереву, како смо се поносили твојом другом збирком песама “Урлик бола”. Тај урлик међу корицама тек сада ми одзвања као урлик неоствареног и неправедног док смо говорили о неправди коју су ти наносили док си остајао без посла. Неки су били пречи.

Сећам се како смо правили Радио Брус, касније и ТВ Брус, сећам се са колико љубави и даровитости си ушао у тај посао заједно са Жидом, Вером, Сенком, Маријаном, Сикијем и другима. Данас су то само успомене на тебе, друже мој.

Опрости онима који су грешили, и који су се огрешили о тебе, опрости јер само велики праштају. Ја никада нећу заборавити оне промоције у Крушевцу и Брусу, оно дружење са пријатељима из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ СРБ. Прерано и изненада си се придружио Баћи, Бори, Мићи…

Шта данас рећи твојој мајци, твом брату? Био си сјајан, непоновљив шмекер који се није трудио да га сви заволе, јер како си умео да кажеш “онда би заборавио ко си”. Драги мој Ђоле, разумео сам те и када то нисам желео. Живео си боемским животом као да ти је сваки дан задњи дан. Умели смо у једном погледу да се разумемо за све ове године твог кратког живота.

Хвала ти, пријатељу. Обећавам чуваћу, и чуваћемо, успомену на тебе јер си то заслужио. Хвала ти за поговор моје књиге коју смо се спремали да промовишемо ових дана. И сам си волео песме Неше лептира и ону “Јелени умиру сами.”

Нека ти је вечна слава.

Горан Минић

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, имало је изузетну сарадњу са Ђолетом, како смо га из милоште звали. Био је наш сарадник на сајту www.poezijascg.com где је од самог почетка објављивао своју поезију, пре свега боемску. По његовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА дали смо и име зборнику поезије које је наше удружење објавило 2015. године. Објавили смо и његову књигу УРЛИК БОЛА. На нашем сајту можете чути и како Далибор говори сопствену поезију…


НАЗИВ КЊИГЕ ЈЕ ПО Ђолетовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА


Далибор Ђокић чита песму по којој се зборник “ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА” зове

ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА

Пијемо живот и ЈА.
Опијам га вином и ракијом,
он мене тугом и болом.
На доку крај шанка,
он оде од мене,
а ја остах да појим себе.

Седимо у кафани живот и ЈА.
Пијем и пушим,
покушавам њега да срушим.
Појим га до краја,
тражећи вечни пут,
пут до раја.

На тој дугој стази,
изгубих и себе и њега…
Рано ујутру,
уморни боем, кући се гега.

© Далибор Ђокић

У наставку подсећамо на лик и дело Далибора Ђокића…

Биографија

Далибор Ђокић – рођен у освит једног хладног фебруарског дана 1974. године. Радио као новинар у ЈП РТВ Брус, а такође режира кратке еколошке и туристичке филмове, са својим кoлeгама наступао на многобројним фестивали­ ма и освајао награде. Такође велика љубав му је глума. У градском аматерском позоришту одиграо велики број улога и за њих добио највећа признања. Објавио је две књиге поезије “Тајанствена игра душе”  и “Урлик бола”, као и велики број својих радова у разним зборницама поезије … Далибор Ђокић је увек трагао, надао се и … живео у Брусу!

 

Ево шта сам ја написао у рецензији за његову књигу УРЛИК БОЛА

УРЛИК БОЛА за кафанским столом занеми – Љ. Обрадовић

ОДУВЕК су добри песници били боеми. Одувек су добри људи носили у себи ”неки” урлик бола на дневни чемер живота и потапали га у алкохолу да га пригуше, утихну… И тако постајали песници! Одувек су добри песници писали добру боемску поезију да те урлике рањене душе, која не може да живот примери свом филингу, примире и саграде неки бољи свет, макар на белини папира…

Далибор одувек Ђокић носи у унурашњем џепу свог полуотвореног сакоа, баш уз срце, потребу да оно боемско у себи, поезијом источи из себе у естетски и уметнички изражeну стварност. И мора се сад признати да за то у себи има све полуге у речима и таленту и да ће његова оригинална књига боемске поезије УРЛИК БОЛА Иако доспети до правих љубитеља писане речи, до искрених пријатеља поезије. Пример да де љубав често пресудна за избор пута којим ће човек корачати Далибор нам јасно сервира у песми УРЛИК БОЛА, по којој је и књига добила име. Он у својој песми поетски искрено шаље поруку колико де у животу битна љубав младића и девојке, односно колико живот (бар једног од њих) страда и пропада у случају њеног Изостанка.

ВИ нема код Далибора филозофије, игре скривања и простора за пoлeмисања књижевних критичара шта је песник (у ствари) хтео да поручи… Све је код њега кристално јасно, а прелепо сложено у калеидескоп стихова, за све читаоце прекрасан, а разумљив…

На корак од тебе, а речи никако
да крену.

Стојимо у тишини…
Тај прелаз из љубави у мржњу,
тако ужасан, страшан и некако…

Свет нестаје
и ништа као некад није.
Ти одлазиш,
последња је светлост дана,
као да живот нестаје за
хоризонтом.

Шаљем у ветар за тобом глас,
урлик бола, због твог нестанка.
/УРЛИК БОЛА – Објављено на PoezijiSCG још 03.06.2006./


Ако је књига УРЛИК БОЛА написана да га бивша љубав чује, онда је Далибор испунио мисију поезије и учинио напор да се пропуштено исправи. Бар је то покушао и тако свом срцу олакшао. Јер одувек је познато да де бол мањи ако се са неким подели. Ако се над песмом замисли и предомисли особа којој је песма посвећена, онда де то happy end.

Све песме у књизи УРЛИК БОЛА су пажљиво одабране, темељно дорађиване и у граниту исклесане, тако да им се нема шта ни додати, ни одузети. Оне су ту да их читаоци усвоје и прихвате њихове поруке, јер одувек је познато да је боље учити се на туђим грешкама, него правити своје.

На крају, открићу Вам и једну малу тајну. Далиборова песма ПИЈАНСТВО из ове књиге, (за коју ја сматрам да је култни пример боемске поезије, која ће се дуго узимати као рецепт за опис суштине и саме сржи боемске поезије) де послужила као мото Зборника боемске поезије “ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА”, који је пред читаоце изашао почетком 2015. године. Издавач тог зборника је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а кум тог Имена jе  био Далибор Ђокић и сам члан поменутог удружења песника. Тако је, на неки начин, себе лишио могућности да ова његова књига понесе то име. Пронађите зато песму ПИЈАНСТВО у овој књизи, прочитајте је и шта jе то боемска поезија знаћете ЗАУВЕК.

Љубодраг Обрадовић

У Центру за културу у Брусу одржана је 29.01.2016. године промоција књиге поезије *УРЛИК БОЛА* Далибора Ђокића, чији је издавач Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Саму промоцију отворила је директорка Центра за Културу Брус Смиљана Алексић. Програм промоције осмислили су аутор и Горан Минић, који је био и водитељ програма. О књизи су говорили рецензенти Вељко Стамболија и Љубодраг Обрадовић, а боемску поезију из књиге казивали су поред аутора Далибора Ђокића и његове кoleге песници Саша Милетић, Мића Живановић и Горан Минић. Ово вече боемске поезије музиком су обојили Александар Милановић и Младен Кнежевић.


МЈЕСЕЧИНА У ЧАШИ – Вељко Стамболија,  приказ књиге УРЛИК БОЛА – Далибора Ђокића

“Добро дошли” у Ђолетову “песму”, у предворје боемског раја. Добро дошли у кафану за Ђолетов сто у углу, наздравите и попијте са пјесником чашу пића у коју је мјесечина сишла. У овом отуђеном свијету једино још има смисла са пјесником посједити и, онако, са мераком мушки и људски попричати, можда нешто од мјесечевог сјаја и закачиш. Ко са пјесником зору дочекао није, тај не зна шта су свитања. Попиј чашу рујног вина са пјесником и побратимио си се са читавим човјечанством.

У друштву са “прејаком речју” ни васељена није предалеко, а звијезде су сишле да украсе разговор. Вјеровали или не, и љубав тада изгледа сасвим могућа у овој отуђеној пустоши. Ко у ово глуво вријеме још о љубави пјева и Амору се клања, осим пјесника. Једино богатство који пјесник у тестаменту потомцима оставља јесте ­љубав. На овом глобалистичком сметлишту све је подређено интересу, па је и срце постало сувишан орган. Као без њега се не може, али мора се смирити и утишати. Душа је бездушно одавно удављена, тако да је остала још само глава, али колико ће дуго и она издржати без својих посестрима емоције и душе. Једино се овом руглу, које нам се спрема, одупире несташно дијете коме кроз вене тече нектар, а пјесником га зову, а к томе још и боемом.

Има Далибор Ђокић оштро око и зна да се “осмех истопио, нестао у тами” и да поред њега “суморна лица пролазе”. Која је то сила избрисала најблиставији израз лица и зашто? Зато, “конобару, пријатељу стари”, наточи још једну “да умрем тамо где умире љубав”, вриснуће Далибор горштачки једро испод српског Олимпа који је некад на пасторалну идилу личио, слично као велики Тин у пјесми “Ноћас ћу умријети од љепоте”. Те пасторалне копаоничке душе у овом несојном времену сачувале су то драгоцијено зрнце идиличног живота са осмјехом на лицу. Ведри горштаци се не мире са суморним изразом лица јер су планински врхови ближи сунцу и свјетлости, родном мјесту блиставог осмјеха. Иза тог осмјеха наталожио се и слој туге, али га не квари. То је она племенита, господска туга која додатно обликује лице пјесника и боема. Лице развучено у осмјех, а очи искре тугом, какав диван контраст. Управо из тог контраста никла је једна од најбољих пјесама у овој збирци и једна од најљепших боемских пјесама са ових простора, елегија о пијанству, болу и животу:

“Пијемо живот и ЈА
Опијам га вином и ракијом,

Он мене тугом и болом”


Већина Далиборових пјесама почиње глаголским облицима за прошло вријеме: био сам … , била си … , био је … , имао сам … , прошло је … , испио сам … , написао сам … , волео сам … , не без разлога, јер нам се чини да су прошла времена била боља. Са герентолошке тачке гледања тада смо били млађи и све нам је, некако, било потаман, још смо имали времена да будемо млади и луди и да живимо у дивним заблудама и површном знању. Што је вријеме више одмицало тај дивни занос је све више копнио. Ево нас мудрих и искусних, пјевуши Ђоле, али и незадовољних, пуни једа и јада. Још нико пролазност зауздао није и отуд пјесникова туга. У дугим кафанским ноћима, које још називамо и боемским, Далибор Ђокић Ђоле је у Брусу брусио своје елегије, схвативши да од пролазности лијека нема.

 
Једна од карактеристика Ђокићеве збирке пјесама “УРЛИК БОЛА” је апострофичност, односно обраћање пријатељу, конобару, кафанском човјеку, животу, љубави, дјевојци, што његовој поезији даје интимну ноту. Тиме он подржава и подражава јесењинскопреверовску поетику интимних разаоткривања. Враћање на, већ помало заборављени, интимни срж лирског субјекта, не умањује умјетничке досеге ове занимљиве збирке. Умјетничка понуда интимног живота је храбар чин, ријетки су они који се усуђују да открију тајне велове надубље интиме. Специфичност Далиборове интимистичке поезије свакако је тај пасторално копаонички ген наслијеђен од предака горштака који су његовали директан говор и тиме исказивали блискост у комуницирању. Такав однос блискости Ђоле успоставља и са читаоцима. Ова збирка пјесама је, заправо, пријатељски позив на чашу пића у коју је мјесечина сишла.

Вељко Стамболија

 

МАЛИ ЗАВИЧАЈНИ ЗАПИС О ДАЛИБОРУ ЂОКИЋУ – Љ. Ђидић

Већ деценију и по сам сваког 9. августа, о Светом Пантелејмону, на средњовековном граду Кознику. Основао сам на том божанском вису песничко-ликовну колонију у част власника овог витешког дворца, Радоша Поступовића и Деспота Стефана Лазаревића.

Не помињем узалуд Деспотово Име, јер нас је његово Слово љубве одуховлдавало вековима да почетно библијско слово о љубави укоренимо у наше штоство и штаство. Младог песника Далибора Ђокића (као и завичајног, по љубавној поезији, Горана Минића) пратио сам из знатижеље да Брус добије (Саша Трајковић је дошљак) свог песника.

На песничкој ”прозивци” на Кознику 2014., подно, и уз саму Расину, Далибор Ђокић је, скупљен већ у ову збирку, показао сав свој поетски иметак у унутрашњем свету, који у њему зри и сазрева. Дакле овај други првенац је рођен.

Љубав као суштаствени инспиративни мотив, и овде је, од истог исказа, у којем се налази савремено схватање оне лектире, која носи сензибилитет данашње српске поезије. Ако је и овој збирци песама названом УРЛИК БОЛА, другим циклусом (или другим мотивом) уходи у боемштину, овај првенац се већ мало замара понављањем неких сличности (како и сам песник признаје – мада још увек ништа лепше од тога!)

А уходиште у боемштину мора имати своје право, непонављајуће исходиште у уметности.

У време кад сви пишу поезију, добро је кад ничу и они песници који не знаду за овај Миљковићев стих, који су самоникли. Снагом талента. И то добро. Добро де за овај добар првенац, макар да је други!

Брус/Крушевац/ Козник – Лето 2015.
Љубиша Бата Ђидић

 

Љубиша Красић – Стихом на ветрењаче


1.
Има ли прошлости у љубави са женом? Има ли прошлости када је сећање лепота, када је сећање чежња, када је жена жеља? И још много питања кода крати журни одговор – нема прошлости, једино је песма недовршена. За недовршеном песмом жури песник Ђокић у нови дан да као див свом снагом речи сакрије бол који пламти у непостојећем данас, у непостојећем сутра. Постојање ће обележити стих, и то какав стих! Стих као мач којим ће сећи ветрењаче, којим ће дурити мамурлуке у предграђу бескраја, стих који ће му донети нов живот – живот у којем жена неће бити лажа, живот у којем жена неће говорити лаж.

Лаж је песнику украла лепоту настанка света, лаж је песнику украла на корак досегнуту укровљену кућу и топле зидове. Лаж де песника извела на позорницу коју је жена спаковала и по којој би га померала кад год би кренуо да мрви њене немире. Лажи песник супроставља вино с којим улази у нову зору. У таквој новој зори, загрејан свим покупљеним загубљеним љубавима, песник донкихотовским замахом стиха убија време не увиђајући да • све је круг, земаљски или небески, свеједно. Да све је рингишпил. Не, говориће Ђокић, док сам пробуђен ја сам исти, ја јесам у рингишпилу. Оног тренутка кад усним, ни на кога не личим, и ако умем да сањам умножићу своју различитост. Умножавање различитости доноси шаренило погледа на исту жену, на Исту љубав. Она постаде сврха песниковог живљења, он је зове богињом, она је у тестаменту његових песама. Она је молитва, додир, улица кодом хода после пијанства, она је његова ветрењача пред којом стоји као Дон Кихот.


2.
Песник препознаје живот у пијанству, храбрости треба да препознато призна као истину. Не призна ли, губи себе. Ако изгуби себе, чији живот у пијанству живи? • Препознаће Ђокић у својим боемским ноћима да је Иронија често најбоља одбрана напуштеног песника, преиспитиваће пријатељства док буде пио са светлом сенком као сабеседником. Резигнирано ће нам рећи да му де самоћа предодређена, да му је кафана једина родбина, да му де песма дедини огртач а лепота оно што једини види. Једино де песник-боем позван да стално и различито открива исти живот, да стално, са оба ока, и у диму 1 у вину, види љубав. Јер вино доноси пијанство које убија болне дане и болне жене, пијанство ће сламати несрећну и остављену љубав, пијанством ће се ругати свету и њој.

Љубиша Красић – Прокупље

26.09.2007. godine u Trbunju (kod Blaca), rodnom mestu Radeta Drainca, održani si susreti pesnika pod radnim naslovom *PESNICI DRAINČEVIH KNJIŽEVNIH SUSRETA. Medju pesnicima koji su govorili svoju poeziju bio je i Dalibor Đokić. Pogledajte atmosveru sa susreta i pročitajte nekoliko rečenica kojima je inspiracija Rade Drainac.

 

(Прочитано: 292 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 688.324 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Једно мишљење на „ТУГА! Преминуо Далибор Ђокић, новинар и песник из Бруса“

  1. No votes yet.
    Please wait...

    Velika tuga za sve nas koji smo ga poznavali. Iskreno saucesce porodici. Pocivaj u miru, laka ti zemlja pesnice.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif