ОБЕЋАО САМ
Обећао сам али ево сада кршим обећање.
Заклео се да никада више нећу писати ни више, ни мање
Заклео се али ипак заклетву кршим.
Сетих се оних лепих дана што дођу ми често.
Сетим се нас и оно наше место.
Заклео се јесам али како заклетву да држим?
Како када ми мисао сада срце као муња пржи.
Заборавим на тренутак да нисам за тебе.
Помислим, Боже зашто ми срце све више зебе?
Дај ми бар мира малчице, мало.
Дај ми до чега баш ми је стало.
Мучим се још јер срећем их много, мучим себе јер сањам се с тобом.
Многе ми дођу, многе и прођу.
Ја сам им сада једна станица од многих, корпа за ђубре и прљаве ствари.
Ал једно ме држи, једно наду даје.
Од оне вечери сам решио ничега више нећу да се кајем.
Нека их, нека дођу.
Нека их и нека поред мене као поред споменика прођу.
Нека их, нека виде шта све губе.
Нека их нека се сами себе стиде.
© Никола Карастојковић
Bravo oci moje😍😍😍😍