ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ

Rating: 8.71/10. From 70 votes.
Please wait…

Две су одлуке о најбољим песмама у 2019. години:

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Лепа Симић из Цириха, Светлана Ђурђевић из Крушевца и Љубодраг Обрадовић из Крушевца, једногласно је донео следећу одлуку:

  1. Титулу ПЕСМА ГОДИНЕ равноправно су понеле песме: ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинке Ђорђевић и ШТА СМО МИ? – Невенке Савић Алиспахић;
  2. место освојила је песма МОРАВСКИ СУТОНИ – Зорице Ивановић Гајевић;
  3. место је освојила песма ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуба Дадија Миладиновића.

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по одлуци жирија

ЈЕДАН ТРЕН,

ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

Наравно, вечерас 31.05.2020. године je завршено и гласање посетилаца сајта www.poezija.rs odnosno Блога ПоезијаСРБ у Анкети на сајту. Објављујем резултате:

  1. место равноправно деле (са по 183 гласа) Драгојло Јовић са песмом ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ и Данијела Јевремовић са песмом БОЖЕ;
  2. место освојила је песма Драгољуба Дадија Миладиновића ГОВОР ПЕСНИКА;
  3. место освојила је песма Невенке Савић Алиспахић ШТА СМО МИ?

Прочитајте још једном најбоље песме по мишљењу посетиоца сајта!

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по гласовима посетилаца сајта

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

© Драгојло Јовић

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић

До данас, 31. маја 2020. године трајало је гласање на сајту poezija.rs . Сада знамо које песме су најбоље по мишљењу посетилаца сајта. А и жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је прогласио ПЕСМЕ ГОДИНЕ по свом мишљењу. Све издвојене песме су лепе, али у такмичењу увек неко победи. Такмичарима који овом приликом нису победили желимо пуно среће следеће (ове) године. Песме су издвојили Љубодраг Обрадовић и Драгојло Јовић. Зато, прочитајте још једном све песме које смо ИЗДВОЈИЛИ као најбоље у 2019. години и видећете да је много добрих и лепих песама било у конкуренцији.

Јануар 2019.

МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ

Урежи моје име у камен, где ме има,
однеси ме до краса, вриска белина,
застани кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу  и да се изгубим,
као тачка црна,
небом преварена.

© Андреја Ђ. Врањеш
190 пута прочитано

Крила сна

Док сновима ја стварност преплићем
душу појим густином плетива
жеђ ми јача бледа месечина
са валова немирниих белина
Гле мислима маглине пробадам
небом једрим сав од свиле сустим
час уснулој звезди се прикрадам
час распредам с немим и немустим
па с каменом на дну тихо зборим
а ти мислиш да песму говорим

© Раде Мијатовић
172 пута прочитано

Фебруар 2019.

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић
214 пута прочитано

МАРТ 2019

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић

235 пута прочитано

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

Драгојло Јовић
220 пута прочитано

ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК

Шта бих без птица
Опрости селе
Кад оне мене
Тако веселе
Без њих би брате
Као без Сунца
Увела она најлепша ружа
Ватра сред срца
Што увек тиња
Престала би души да прија
Ни гране не би биле ми миле
Цвркута нигде кад ветар пирне
Реке би стале, пут би залутао
И сваки корак себе би спутао
Чак оне звезде из васионе
Тугу би ткале без птица болне
Непроходне би горе биле
Меане пусте тугу би криле
А ја бих негде скрхана сва
Срасла са земљом од чекања…

© Миладиновић Сандра Мајра
240 пута прочитано

АПРИЛ 2019.

ДА ЛИ?

Да ли то живот,
од мене прави слабића?,
или ја само тако изгледам.

Да ли то љубав
од мене бежи,
или ја то не умем да је ухватим.

да ли је то срећа,
на корак испред мене?,
или ја то споро ходам.

Да ли то живот,
стоји на мом путу?,
или ја не знам, којим путем треба ићи.

Да ли је то љубав,
мени на дохват руке?,
или ја не могу да видим да је дохватим.

Да ли је то срећа,
мени окренула леђа?,
или ја срећи нисам окренула лице.

Наташа Глигоријевић
228 пута прочитано

МАЈ 2019.

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ

Кад омали сунце крену ладне кише
Орошене обронке сакрије тмина
Ноћ замирише на дуње и вина
У осоју душе снова је све више.
Јесен је стигла у кишно свануће
И њу зелене месечине маме
Миришу из таме шарунке из сламе
Плачу попићи у зиду старе куће.
У животу је много чаша без дна
Али само једна се наискап пије
Само у једној лек се крије.
До зоре пијемо јесен, месец и ја
Док тражим праву, празне у души звече
Празне чаше душу не лече.

© Тихомир Јанићијевић – Куршумлија
294 пута прочитано

ЈУН 2019.


СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ

Живот свеца раван анђелима
постом и молитвом у пустињи
борио се са демонима.
Говорио са небеским силама
пламтео љубављу према господу
попут серафима.
Одбацио земаљско рухо,божије отпадништво,
изабрао чистоту,мучеништво,испосништво.
Искушења,гласови,окрутна самоћа,
победио је сласти земаљског воћа,
несаломиве вере срцем лава
знао је шта је Господња слава.
На киши,сунцу,бос и гладан
није очајавао мирно је чекао
записани дан,
грмео је на земаљске страсти
позивао на спас,прао душе од пропасти.
Предао се божијој вољи
позивао на покајање живот бољи,
ходао стопама Господа
позивао грешне где је света вода.
славољубље,среброљубље,пороке,
непријатеље срца огњеном водом чистио,
проповедао законе старозаветне пророке
пут за долазак месије припремио.
Божијој вољи служио знао мисију
крстио на јордану чекао месију.
Познао је у реци јордан Христа
верно срце видело светлост блиста.
На Богојављању тројици сведочи
са неба чуо оца речи
белог голуба духа светог лебди
јагње божије сина у води.
Јеванђеље крену са реке јордан
крштени Христ проповеда,
љубав долази,љубав је победа,
примите је не чекајте судњи дан.
Зле силе кроз окрутне људе
оковаше га да му суде,
пред очима развратних владара
грех је што светлу истину изговара.
Окрутни Ирод главу му одсече
завет исписан крвљу Јована претече.

© Мирослав Крњета

209 пута прочитано


ЈУЛ 2019.

РАЗВОД

Далеко су дани меденог месеца
и године снова, маштања о срећи,
када смо искрено, волели ко деца
и бирали шта ћемо једно другом рећи.

Шта нас је довело до овог тренутка?
Јесу ли године, ко ветрови силни,
протерале љубав из задњега кутка,
а ми ко без душе, постали дебилни?

Ноћас, на све стране, летеће без реда
отровне стрелице горчине и једа.
Као из заседе, вребаће нас мане,
свих ових година некако скриване.

Ко легије страшне, свако из свог рова,
целе ћемо ноћи јуришати снажно.
Брисати године испод овог крова,
као да нам баш ништа није било важно.

И до зоре стићи до једнога циља
да једно другоме ископамо очи
и да уништимо све трагове миља
ко да једно другом никад нисмо били
скровиште и кутак и звезда водиља.

Пуцаће окови, кидати ланци
и коначно, ево, срушити тамница
у којој смо силом живели ко странци,
под маскама што нам прикривају лица.

Убићемо тако ону слатку ћутњу,
из које су риме летеле до звезда.
Као опчињени прослављати смутњу,
која нас безумно оставља без гнезда.

© Мирослав Живановић
264 ПУТА ПРОЧИТАНО

У ВИНУ СПАС

Из нектара твог
Процвета реч
У сласти и бојама
Љубави
На уснама твојим навиру
Сећања и песме
Уз звуке виолине
Прекланог гудала
Дим кафане ме покреће
Крстарим временом са тобом
Као светионик.
Пред оком покретне слике
Беспућа у процепу
Измђу прошлог и садашњег
Између сутра и јуче
И шта нам сва искуства значе
Када тумарајући
У самоћи и тишини
Тражимо спас
Питам вазда себе
Да ли је човек тако мали
Да у чаши вина
За срећу и тугу
Тражи спас
Желим да питам дугу
Верујући да на њеном
Крају и чаши вина
Заиста постоји спас
Гости полако одлазе
Док их ја крадомице
Са чашом неиспијеног вина
Испраћам молитвом
За опроштај који и
Нису тражили
© Мр. Ратко Тодосијевић – Баћо
268 пута прочитано

ИСПОД ШАРЕ НА БИСТРИЦИ

Данас сам ти, на Косову био,
где црвени божури се вију
дал сам био, или сам уснио
Ал осетих нашу Метохију.
Нека вила сватове спустила,
крај Бистрице, усред Метохије
свадбени је барјак раширила,
раширила, да се опет вије.
Испод Шаре, усред бела дана
у Призрену, Душановом граду,
венчају се Чеда и Слађана,
немој Срби, да губимо наду.
Има нешто, што људи не знају
ма колико времена да прође,
где се крсте, ту се и венчају
родној кући мора да се дође.
Док младенци хладну пију воду
са чувене Шадрванске чесме
сватови су на каменом мосту
крај хармонике и уз српске песме.
Светог Ђорђа храм обиђоше,
затим цркву Светог Спаса
Призренском калдрмом сиђоше
и гледају како Бистрица таласа.
Под каменим мостом,
Бистрица тече,
Не из Пећи и не из Дечана
већ из града цара Душанова.

Душан Марковић, Куршумлија
442 пута прочитано

АВГУСТ  2019.

НИЈЕ УВЕК СВЕ ТАКО ЦРНО

Седим, испијам кафу.
Душа црна попут ње.
Слушам насмејане људе,
а мене ништа де насмеје!

У души чемер, јад.
У грудима нешто боли!
Где је срећа сад?
Зашто ме више не воли?

Постоји ли безгранична љубав,
због које све се прашта?
Или, љубави и није било!?
Била је само машта!

У даљини пучину гледам,
у њеном миру, тражим спокој свој.
Пучина остаје нема,
не разуме очај мој!

Остаје шољица празна,
сада у њој није црно све.
По неки бели траг,
као да ми нешто наговешћује!

Није увек све тако црно,
после кише Сунце изађе!
Љубав често заболи,
али, некада се и права пронађе!

© Јасмина Димитријевић

СЕПТЕМБАР 2019.

Дан: 2. септембра 2019.
Објављено 2 септембра, 2019

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

ОКТОБАР 2019.

РАВАНИЦА

Фрушка легла, па тијано спава,
плава тама меко је покрива,
у срцу јој блиста Раваница,
Сремска вечна света лепотица.
Све настаје, траје и нестаје,
младост, радост брзо пролази,
као вечни драгуљ блисташ ти.
Сремска душа ту се створила,
сремачком се песмом хранила,
сремачким се срцем бранила,
и у вечност ту настанила.
Мати моја ту је некад била,
чедо своје ту је доводила,
свевишњем се Господу молила.
Ех, мати моја, мати моја мила.

Чедомир Радуловић
159 пута прочитано

НОВЕМБАР 2019.

МОРАВСКИ СУТОНИ

Прикрада се сутон док шевар мирише,
и облесак воде с Месецом се љуби.
Низ леђа ми срси подилазе тише
док вратом трагају неки нежни зуби.

И Сунце и Месец у истоме низу.
Играју се сене док врбаци бране.
Румен образа у трену се прену
и расу високо са западне стране.

Потону сјајка уз клокот Мораве.
Однеше воде и љубав и грање.
Намигну Месец из куће гараве
да не омета мрест и миловање.

Шушти вода кроз бокоре трава,
док бедра врела ватром горе;
па тако спојена истим стасом
гргоримо из дубине грленим гласом.

У трену тишина запарала небо.
Ковитлају вирови успламтелу ватру,
онда нежно гасе док обалу љубе
и даље се шире …у плићаку губе.

Низ мирисе расточивих смола,
кроз наносе и спрудове речне ,
неуморне приче риболова,
Не издај ме због љубави вечне.

© Зорица Ивановић Гајевић, Прокупље

ДЕЦЕМБАР 2019.

ГОВОР ПЕСНИКА

Кажу пријатељи
одавно ниси изговорио
доброту своје мисаоности
и
лепоту истине
твојих поимања порука живота

Окупљеном шароликом свету
који верује да верујем
у трајне вредности душе
говорио сам срцем
и
несебично им поклањао
део свог живљења искуства
кроз искушења…

и вадио балване из својих
и брисао труње из њихових очију…

и говорио о љубави, поверењу,
дружењу, пријатељству…
о неуништивој правој вери
која нас одржава…

говорио сам надахнуто
верујући у сваки свој стих
који сам дуго и проверено
изговарао и записивао…

и било је аплауза,
уздаха,
раширених очију
и по нека суза…

на крају су сви отишли
неки држећи се за руке
други замишљени
многи насмешени и са већ
заборављеним тренутком
проведеног времена

остао сам
сам
песник обешен о сопствени (стих)

Драгољуб  Дади Миладиновић

(Стихови почившег песника
које је објавио Владимир Тасић)

 

 

(Прочитано: 633 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 688.248 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

2 мишљења на „ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ“

  1. Rating: 10.00/10. From 2 votes.
    Please wait...

    Glasam za pesmu Moravski suton Zorice Ivanović Gajević.

    1. Rating: 10.00/10. From 2 votes.
      Please wait...

      Поштована Милунка, Морате гласати у анкети, на сајту горе десно, тако што ће те штиклирати кружић испред песме аутора за кога гласате, а затим мишем сиђете испод свих песама и притиснете на правоугаоник ГЛАСАЈТЕ. И то је то! Једино тако сте гласали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif