Gledaj Judu, on će da mi sudi,
to bez časti, zarad svoga mira;
usudi se čedo da mi grdi,
što iznedrih na listu papira.
Kajaf dade šaku srebrnjaka,
da po zlome izdajica sudi;
njemu ista beše glava svaka,
on bez časti čedu mi naudi.
Pa doziva Pilata dželata,
u potaju u to junsko veče;
da naoštri deo svog alata,
da mi svetu misao saseče.
A gle čuda, munja u me sine,
čedo moje neće zbog njih mreti;
misao se vinu u visine,
gde ni Juda ne može da leti.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 369 пута, 11 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 290.650 пута)
Што би рекао један од највећих теоретичара и савремених критичара, уважени књижевник Слободан Ђуровић: Ово је антологијски песмотвор!
Но, не могу се отети утиску да је песма, поред обиља стилских фигура, а превасходно метафора, жестока сатира којој би се и Радоје Домановић наклонио.
Hvala uvaženi profesore. Oduvek je naše društvo bilo satirično. Svako dobro.