ПРЕДАЈА – Ева Николић

Тихо и полако,корак по корак,
одлазила си неприметно
нестала си попут сенке на сунцу
за собом остављаш траг зимске росе и повлачиш се,предајеш се али си победник,људи ћуте,зидови говоре.
Чинило се као да твоја књига има још страница,а заправо остају празни листови са једном дубоком тачком.
Пуштам те,руке ми остадоше осушене,
језик нем док ћутање изједа као црв због жеље да чујем глас,негде у недрима остаје празнина,неке пукотине не можеш закрпити,ни данас,ни јуче,а сутра не дође никад.
И сада кад Дунав постаје прозиран,
а маслачак краси башту,
у авлији на дну осети се траг зимске росе,и у ваздху једно питање без одговора,дан по дан,а минут и даље је као година.
У светлости дана чујем ти шапат,
у мрклом мраку током ноћи
угледам те као сенку
вечног дивљења победнику који се предаје.
Спуштам поглед,одајем почаст јер и без мача постоје хероји које славити треба,
не плачем,гласно се смејем из гордости
јер си предају прославила осмехом
без речи,и тако постала вечни победник.