Прохујаше лета! Будућност ме враћа
траговима давно изгубљених хтења,
ал’ дах непамтице која прошлост мења
тамница је душе, тишином се плаћа.
Видљивошћу бритком погашених свећа,
кроз тамнину чулно свевидећег ока,
призивам уздахе несталих „порока,”
ал’ не умем увек нечег да се сећам.
Походе ме мисли од гребена грубље,
кликер котрљави, што на тужном лицу
твори се у болну сузу жеравицу,
па у амбис тонем, све дубље и дубље.
Тек понекад, када раскрилатим снове
осећам да могу к’ небу да се винем,
ал’ кад се разбудим почињем да минем.
Не умеју крила кроз јаву да плове!
(Прочитано: 320 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.284 пута)
Kao i obično ~ Maestralna pesma.
Poštovani gospodine Komazec, postoji više razloga da se Vaše pesme nađu u prvoj knjizi “Pod istim krovom” koju upravo pripremamo, pa se nadam da ćete poslati 10 Vaših pesama uvaženom predsedniku, gospodinu Obradoviću.
Srdačan pozdrav!
Хвала вам господине Бранко на прелепом коментару, као и на позиву за слање песама за прву књигу „ под истим кровом”. Наравно да ћу песме послати само да их мало „ излекторишем” , пошто се увек поткраде нека грешка.
Свако добро вам желим!
Sva čast za pesmu uvaženi pesniče.
Хвала лепо господине Јовице!
Срдачан поздрав!