ЛИНИЈА ЖИВОТА
Имао си своја правила
и играо своју игру…
Немилосрдно и несвесно
убијао си снове у мени…
Живот сам
испред себе ставила.
Линија живота,
била ми је сведок прави.
Нестрпљива сам била
да чујем одговор твој
и да те имам
и будеш пријатељ мој.
Олуја није могла
да се стиша
и неумољиве речи
падале су као киша.
Прилика која је дошла
тихо је пролазила
поред нас.
Желела сам
да чувам дом
слободу и рај,
а твојој игри
дошао је крај.
© Даница Рајковић
Даница наставља свој ход, линијом живота –
Љубодраг Обрадовић
Даница наставља свој ход, линијом живота, коју је сама трасирала. И стиже до своје тринаесте књиге ЛИНИЈА ЖИВОТА.
Иза ње су дванаест написаних књига, а испред нов стваралачки рад у области књижевног стваралаштва, нове песме, приче, романи…
Тим радом се Даница истрајно бори против старости и заборава, и сва збивања, дешавања и успомене, које су се годинама скупљале у њој, у непрекидном низу претаче у књиге, које несебично поклања читаоцима. И тако своју бол и своју срећу дели са читаоцима и тако своју линију живота води у узлет…
Обичај је да се у рецензијама, пише о делу, свеукупно и појединим деловима у њему. У овом случају о песмама… Ја ћу овога пута остати при том обичају, покушавајући да одгонетнем прву песми у књизи, (која је у ствари роман у минијатури), по којој је књига и добила назив. Покушаћу и Вама да препричам тај роман о животу који Даница прича у овој књизи. Али, да Вам одмах појасним – Ви ћете, кад прочитате књигу, склопити можда неку другу причу, зависно од угла гледања и перцепције коју остварите… Али то је добро! То је та башта коју је Даница саткала од својих маштања и допустила да у њој истражујемо и склапамо свије виђење њеног стваралаштва.
У овој књизи Даница Рајковић објављује 108 песама. Дакле ЛИНИЈА ЖИВОТА. /Страна 5./
и играо своју игру…
Немилосрдно и несвесно
убијао си снове у мени…Живот сам
испред себе ставила!
Увек постоје правила у животу, која сви скицирају за себе и настоје да их се слепо држе, не водећи рачуна, да ли та правила некога у окружењу повређују. Али сви који заједно коегзистирају, који су у емотивној, љубавној или пак животној вези, у једном тренутку морају донети кључну одлуку: Којим путем даље?
И Даница је донела одлуку. Живот је испред себе ставила!
да се стиша
и неумољиве речи
падале су као киша.
Прилика која је дошла
тихо је пролазила
поред нас.
У животу је то тако. Свако мисли да је његова идеја о суживоту најбоља! А није тако. Сви принципи се морају погазити, да би се прилике, које се с времена на време у животу указују, сачувале, да не би само прошле поред нас. Моја омиљена реченица, коју често користим, је: Много је у животу путева којима нисмо пошли. Сличне мисли врзмале су се и Даници у глави и она је пресекла:
слободу и рај,
а твојој игри
дошао је крај.
Јер неким путем се мора наставити. Сваки крај је у ствари почетак. А добро је ако смо тај пут лично одабрали, као што је и Даница на крају песме одабрала.
У песми ШАРЕНА КИША /Страна 46./ Даница наставља свој роман, бекством у снове. Јер, у сновима је могуће све!
и посматрали лађе како плове.
Високи таласи
запљускивали су обале
остављајући за собом
разнобојне шкољке.
Скретала сам поглед у страну,
да потраје сан и сачува љубав праву.
У његовом погледу
сијала су огледала два,
сами на обали, он и ја.
Свако биће, које у животу неког напусти, или буде остављено, увек зна да „било је и лепих дана“, зато су снови спас и сећање на те дане. А кад човек на својој “линији живота” сакупи године и животно искуство, зна се сећање на лепоту преживљеног, мора чувати по сваку цену, па макар и ћутањем.
које верно чувам.
Имала сам страх
да проговорим
и не покварим лепоту
од које сам губила дах.
И да. Увек, док живи, човек ће се учити на својим грешкама и свом животу додавати своје искуство. Јер увек га копкају, они други путеви и стазе којима није пошао. У песми БЕЖАЛА САМ /Страна 49./ Даница преиспитује своје одлуке:
рана која боли,
за ким срце трепери
и чежња непрестано зове,
човека кога воли.
туговала сам, радовала сам се и плашила
који пут да изаберем,
а да не растужим себе.
И то је то, нажалост. Мора се одабрати само један пут. А да ли је прави? Срце ће увек покушавати да направи анализе и схвати да је тако морало бити.
једно од другог,
трчала сам по мраку
као да ми је семафор
отварао пут
на сваком кораку.
били су на истој страни,
чувала сам свој понос
и изабрала пут прави.
Последња песма у овој књизи је песма СА КИШОМ У ОЧИМА /Страна 118./ и у њој се крије порука ове књиге.
из рушевина
скрхана изнутра.
Сви одласци су били исти
и на истом месту
и данас и сутра.
Сад с кишом у очима,
погнуте главе,
чекам светла јутра.
А порука је и комликована и једноставна. Било колико да у животу има крхотина и питања, на крају све постаје јасно, мора се напред, са вером у љубав и светла јутра, са вером у линију живота!