Живео сам ја у неко чудно доба
када људи беху јако ниско пали,
па су тако страсно, кума, брата, клали.
Вероваше у лажи, кипеше од беса,
опседнути призором напаћеног меса.
Издајници, бандити, убице, пси рата,
преко ноћи посташе јунаци;
а ко оста нем, без страначког правца,
омрзнуше на њег` кано на губавца.
Боже мој, Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба
кад` се крити мор`о ко истину каже,
највише им ваљ`о онај што све лаже.
А држава? Подивљала! Церила се слашћу,
пијана од гноја и крви над својом пропашћу.
Опет мој народ одрек`о се Бога,
опет мој народ нечасног послуша,
поверова оном што Србином највећим
сам себе назвао, а Крајину Српску душмански издао.
Домовину српску на пашалук свео,
васцели је народ до беде довео;
у Бели Двор сео, ум му полудео!
Боже мој, Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба
кад` је жена била срећна кад побаци,
кад` трулом мртвацу завидеше живи;
детету проклетство постала је мати,
нико никог` није хтео, нит` мог`о да схвати,
Боже мој,Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба
кад велможе за власт се борише,
нове мапе док тајно кројише,
своја села Србље је спалило,
куће своје Србље порушило;
упрт поглед у пусту даљину,
на пут крете нигде, у нигдину!
Боже мој, Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба
када кроз град мој колоне бескраја,
бежи мој народ из свог завичаја!
Корак по корак и сво имање
у једну руку може да стане;
осташе огњишта, гробови ђедова,
ливаде осташе непокошене,
на сунцу осташе дечје пелене!
На исток колоне авети се крећу,
последњи за прве запалили свећу.
Боже мој, Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба,
петровачки цеста, опет је борба;
Лика, Банија, Кордун… Книн,
Због издаје гину ђед, отац и син!
Са Масленице дуну олуја, развеја Србље с вековних огњишта;
осташе парлози, осташе буњишта!
Колоне жена и све ми исте,
у црном све су, до белог чисте.
Застају колоне, Амери надлећу,
гвоздене птице праве буку;
доле сви мисле: опет ће да туку…
Пошли на исток, шаљу их негде на југ,
а нико од њих не понесе ни плуг…
Боже мој, Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба.
