ДИВЉАКУША – Јасмина Димитријевић

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…

ДИВЉАКУША

-Принцезо, принцезо, где сте се поново сакрили?

Избезумљене слуге свуда по дворишту су тражиле малу, несташну девојцицу. Свакога дана им је успевала побећи и из свог скровишта се смејати њиховој потрази по великом краљевству. Била је најмлађа од све деце краља и краљице и од свих најнемирнија. Али, сви су је обожавали. Било је довољно да их весело погледа својим плавим окицама и љутња је престајала. Ретко када је била кажњавана због свог несташлука. Зато су је и прозвали Дивљакуша, а њено право име, сем њених родитеља, више нико није ни памтио.

Краљевски врт је уређивао стари брачни пар, који је веома касно добио сина. Дечак је био принцезиних година и она је обожавала да се игра са њим. Колико је она била немирна и свакакве лудорије су јој падале на памет, толико је он био озбиљан и покушавао да ублажи њене враголије. Дечак је свакога дана одлазио до оближње ливаде и тамо брао пољско цвеће. Уживао је у тим тренуцима где сем цвркута птица, до њега није допирала никаква граја из двора. Замишљао је да једнога дана, на једној таквој ливади, направи малу куђицу. Тако би са тим букетом пољског цвећа свакога дана чекао принцезу и дао јој букет. То је био њихов свакодневни ритуал. Девојчица је, док је била мала, то сматрала као неки део игре и то је забављало. Али, како је расла постало јој је чудно.-Зашто ми свакога дана поклањаш пољско цвеце? Наш врт је пун разног цвећа и могу убрати када год хоћу цвет који пожелим. Упитала га је једнога дана.

-Ти си Дивљакуша и теби једино одговара дивље, пољско цвеце. Дечак јој је одговорио кроз шалу и наставио и даље да јој доноси букете пољског цвећа.

Прошле су године. Дечаку су умрли стари родитељи, а он је остао и даље у дворцу, заузевши место баштована. И принцеза и он су порасли у веома лепу девојку и младића. Дивљакуша је и даље остала дивља. И даље је попут вихора јурила по краљевству, а за њом је вијорила њема дуга, плава коса. Младић јој је и даље даривао пољско цвеће, али је осећао да се нешто променило. Осећао је велики немир када год би угледао принцезу. Схватио је да се заљубио у њу, али је знао да за њих нема будућности. Она је краљева кћи, а он само обичан баштован. Ускоро ће је удати за неког принца, а младић неће смети тада ни цвеће да јој убере.

И принцеза је осећала да се са њом нешто дешава, али није умела да распозна осећање које је њом овладало. На рођендану је од родитеља добила прелепу и веома вредну наруквицу. Сафири су сјали и били лепи попут њених очију. Одмах је, иако у свечаној хаљини, отрчала до младићеве скромне кућице, да му се похвали поклоном.

-Види шта сам добила! Зар није дивна? Весело је цвркутала и показивала младићу наруквицу, која је заједно са принцезином лепотом, унела светлост у његову тмурну собу.

Пришао јој је са букетом пољског цвећа и сам се почео дивити наруквици.

-Да, баш је лепа! Срећан рођендан принцезо! Извини што ти сем овог цвећа немам шта друго дати.

-Хвала. Ово ми је увек драг поклон од тебе! Поцрвеневши док је то изговарала, принцеза је отрчала према дворцу.

Сутрадан је младићевој кући, у пратњи пар слугу, дошао краљ. Младић се изненадио, јер краљ никада није долазио где су му живеле слуге. По његовом лицу видело се да је љут.

-Долази ти, лопове мали! Одмах да си вратио огрлицу коју си украо мојој ћерки!

Младић није знао шта да каже. Покушавао је да се оправда и докаже да је невин, али му краљ није веровао. Наредио је да му претресу убогу собицу. Нису нашли ништа, сем неких успомена од родитеља, које је чувао.

-Ко зна где си је сакрио! Кћер ми је рекла да си јој се јуче дивио. Бесан, краљ се окренуо и пошао у дворац. Младић је почео да сакупља своје бедне ствари, решивши да напусти краљевство. На прагу своје куће угледао је принцезу. Посматрала је његово паковање са тугом у очима.

-Извини, ја сам изгубила наруквицу. Нисам то смела оцу да кажем, па сам зато слагала да си је ти украо. Нашла сам је, али тата је већ дошао код тебе. Опрости ми! Немој ићи! Рећи ћу оцу истину.

-Не, немој му ништа говорити. Ја сам и онако обичан баштован, а ви ћете веома брзо наћи неког ко ће ме заменити. Збогом! Прошао је поред ње са великим болом у срцу. Гледала га је, а из њених очију, текле су сузе.

Дани су пролазили. Принцезу ништа више није могло развеселити. Схватила је да је завoлeла младог баштована. Али, од њега није било ни трага, ни гласа. Копнила је из дана у дан. Дворцем није више одјекивао њен звонки смех. Слуге нису више имале за ким да трче. Краљевски врт није више мирисао као раније.  Краљ и краљица, постали су веома забринути за своју најмлађу кћер. Када је принцеза, разбoлeвши се, пала на постељу, краљ је окупио све лекаре из краљевства не би ли је излечили. Нико није знао која бoлeст је у питању. Само је један стари лекар, рекао да се та бoлeст зове туга. Краљица је отишла код ћерке и питала је шта се са њом десило. Принцеза је мајци све испричала и рекла да јој је једини лек, љубав баштована. Краљица је краљу све то пренела. Краљ је послао слуге да траже младића и доведу га у дворац. После дугог тражења, нашли су кућицу, коју је направио на зеленој ливади, пуној пољског цвећа. Када су му рекли да је принцеза на самрти, брзо је убрао велики букет и
отрчао до дворца. Тамо је затекао принцезу тешко бoлeсну.

-Дивљакушо моја, отвори те своје дивне, плаве очи! Ево донео сам ти букет дивљег, пољског цвећа!

Када је принцеза чула његов глас, устала је сва срећна. Била је излечена. Ускоро је краљевство славили њихово венчање.

Дуго и срећно су живели до краја живота.У краљевском врту је било засађено само пољско цвеће.

© Јасмина Димитријевић

Напомена аутора: Ово је бајка која ће прва бити штампана у сликовницу. Илустрације ради Александар Стојадиновић, Мирков син, а Мирко Стојадиновић је уредник сликовнице.

 

 

60 ПУТА ПРОЧИТАНО

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif