КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић


КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ

Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке

Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ћаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа

У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није

На троношцу деда седи лулу пуши браду брије
Жезлом струшком ватру џара разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат изџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге

Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити

Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа

Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује

Настави са читањем “КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић”

Или иди, или остани – Мишко Плочић


Или иди, или остани

Или иди, или остани
Буди с њим, или ми се врати
Ал само знај нек ти је јасно
Добро пази да не буде касно…

Добро знај, ако одеш с њим
Ја и ти, готово је с тим
Разбиће се љубав наша
Ко пијанцу чаша…

У љубави нема компромиса
Има само среће или туге
Кад се двоје растају
Увек криве једни друге…

Нећемо моћи бити пријатељи
После љубави, нити другови
Остаће само нека сећања
И понека суза мања или већа…

Настави са читањем “Или иди, или остани – Мишко Плочић”

Све боје у очима мајке су моје – Градимир Карајовић

Све боје у очима мајке су моје

У очима мајке моје,
сунце сија и животом блешти,
а месец кроз облаке вири,
вири и благо се мени смеши.
Звезде надом трепере и буде,
буде пој птица који ехом одзвања,
лепрша и гори,
а цвет мирисом мајке моје
у мени понире и ка срцу рони.

У очима мајке моје све
трепери, жубори, шапће и цвета,
цвета и мирише – одлази и долази,
роси и свежи.
Све дугине боје, у очима мајке
уједно су моје
и њих недам – ником не дам.

Уздахе мајчине гласне ил’ пак
благо скривене,
тај цвет што на лицу њеном цвета
и пољубце њене меке, топле,
чак и вреле к’о и боје у очима
њеним одсликане, мени казују све,
ама баш све ту су речи сувишне.

Настави са читањем “Све боје у очима мајке су моје – Градимир Карајовић”

POTRAŽI ME – Latinka Djordjević

POTRAŽI ME

Potraži me,
u  proleće,
u prvom stidljivom
zračku  sunca,
iza  belih,
  paperjastih  oblaka.
Poslat ću ti osmeh.

Potraži me.
Sa neba  što greje,
iz  tog  plavetnila,
smešiće se oči moje,
plavo  zelene,
što te  sa visina  gledaju,
cvetu  pored  tebe,
život  daruju,
a  tvoj  ulepšavaju.

Potraži  me, 
na  reveru  kaputa.
Krasit ću ti grudi,
grančicom 
ruzmarina mirišljavog,
za  najsrećnije dane
života tvog,  zakićenog.

Настави са читањем “POTRAŽI ME – Latinka Djordjević”

НЕБА  ТАЈНА – Андреја Ђ. Врањеш


НЕБА  ТАЈНА

Када отвориш очи од неба,
скренеш на себе сву светлост света,
зауставиш зуј пчела у пољу,
вртњу у Свемиру, немир планета.

А кад прстима Месец дотакнеш,
наљутиш Сунце, да и дрвеће тад полуди,
птице престану да се гнезде,
постану шашаве као људи. 

Немој да се играш са косом просутом својом,
осмеси су твоји невраћени дугови,
трг Navonе ти си a не Ponte Rosso,
због тебе квадрати, постају кругови.

Остави ту твоју дрскост радости,
нека је скупљају они надмени,
ја идем некуд, себе да оставим,
дубоку плавет да заборавим.

Настави са читањем “НЕБА  ТАЈНА – Андреја Ђ. Врањеш”

ТУГА – Ђорђе Врањеш


Ђорђе Врањеш, Гламоч – Камен

ТУГА

Пред споменицима
старице гледања празне
међу записане смрти у камену.
Једна по једна
нијемо се издвајају
из црних сусрета
и мекани одласци
постају ужи
за два ногостопа.

Кад и посљедња
више се не појави
иза окуке вида
да ли ће костурнице
боју друкчије тишине
умјети запамтити?

Настави са читањем “ТУГА – Ђорђе Врањеш”

ЛЕРО – Андреја Ђ. Врањеш

ЛЕРО

Онај што воли и кад га боли,
смеје кад мржња веје,
његове су очи боје пролећа,
машта о срећи и вене,
човек фабула иза сцене.
Леро је чудна игра,
њега морске струје прате,
однесу га са песмом далеко,
па га ко радост,
пјацети врате.
Воз који у ферату,
ока скрене
одсвира живот као песму,
за њу, за тебе,
можда за мене.

Настави са читањем “ЛЕРО – Андреја Ђ. Врањеш”

Mornareva tuga – Jasmina Dimitrijević

Mornareva tuga

Duboke bore izbrazdale čelo.
Prazan pogled pučinom se gubi.
Nekada davno što ga istrže,
iz naručja žene koju strasno ljubi.

Pučina prostranstvo koje nema kraja.
Godine se nižu, ostavljaju traga.
Izazov vremena dal mu daje nadu,
da će kad se vrati da ga čeka draga?

U svakoj mu buri kad je more besno,
svetionik behu njene oči snene.
Video je svetlost na pučini sivoj,
a bonaca behu ruse kose njene.

Tragovi u kosi ostavili traga.
Ljubavna je čežnja nadjačala strasti,
za morskim prostranstvom što ga je odvelo
tamo gde je stalo dal će opet rasti.

Настави са читањем “Mornareva tuga – Jasmina Dimitrijević”

Ђурђевдански књижевни конкурс – Књижевно друштво „Раде Драинац“ И КОП