ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ – О Душану Матићу – Ђорђе Петковић

Rating: 10.00/10. From 2 votes.
Please wait…

Ђорђе Петковић, књижевник, Параћин

МАТИЋ ДАНАС И ОВДЕ (БЕОГРАД, ЋУПРИЈА, ПАРАЋИН И КРУШЕВАЦ): УЗГРЕДИЦЕ НА ПАР АСОЦИЈАТИВА У ВИЗУРИ ЈЕДНОГ ЗАВИЧАЈЦА

 

МОТО-РОЛА:

Душан Матић, овде, данас,

                                                                                  узбуркаће речју масу,

                                                                                  док с висине гледа на нас:

                                                                                  И ови ће о мом пасу,

                                                                                                 распојасу,

                                                                                                 о мом гласу,

                                                                                                 расталасу,

                                                                                                 о мом кресу,

                                                                                                 умотресу…?!

 

Абстракт: Општа тема је у наслову конкретизована и сведена на неколико асоцијатива и узгредица које су се наметнуле по основу четири топонима, три Матићева и једна аутора прилога. У том четвороуглу Матић се појављује као високо актуелизован и модеран интелектуалац, довољно савремен да изазива широку пажњу јавноси: Београд са урбанистичким обновама и прекрајањима; Ћуприја са преуређењем Матићеве причаонице у округли сто; Параћин са покушајем да се нешто ново и необично каже о Матићевим песмама, а Крушевац једним својим необичним јубилејем с позивом на Матића.

Кључне речи: Душан Матић, Београд, урбанизација, Матићева причаоница – округли сто, манифест “Синтезе”, Матићев сонет (?).

I Уводне напомене.- Најпре нешто о Мото-роли која је у неку руку ауто-мото, ауто-епиграм – пошалица, узет као мото за овај прилог, a садржи информацију на коју Душан Матић може да буде јако поносан. О њему је крајем прошле и почетком ове године у Београду, у организацији Института за књижевност, одржан међународни научни скуп чији се зборник очекује идуће године. Он ће, верујем, пуно помоћи да и наш округли сто буде садржајнији, и по броју учесника и по разноврсности тема. Ја сам се определио да нешто кажем о три асоцијатива из теме „Матић данас“ и, узгред, о пар његових песама које су ми се матићевски, што значи мало искоса, наметнуле, данас и овде. Ово „данас“ нашао сам у насловима њогових дела („Надреализам данас и овде“; „На тапету дана“). Уз данас, у наслову је конкретизација „овде“, даље прецизирана на три локације: Београд, где се, као и у свакој престоници, одржавају кључне ствари, па и када је Матић у питању јер је најзначајније стваралачке године у њему провео; Ћуприју, његово родно место, где му се скоро четврт века налази  Спомен-соба и где се  континуирано у оквиру Матићевих дана одвијају бројне активности Песнику у част; Крушевац, град његовог детињства, одакле је пре педесет година (1969.) у свет послет један значајан књижевни манифест, ут то, где ће, верујем, бити објављен овај мој прилог; Параћин, као локалпатриотски чин писца ових редова који је један од све малобројнијих још увек живих људи који су имали част да га виде за живота, макар и узгредно. Уз то, имао сам част да у три наврата, по више година будем најпре пасивни па активни учесник у остваривању програма Матићевих дана у Ћуприји и Параћину, јер годинама је у овај програм Параћин био обавезно укључиван.

II Матић реалиста и надреалиста.- Поћи ћу тим путем у остваривању своје идеје о презентацији актуелног Матића, на три нивоа. Представићу га као човека са визијама, најпре оног који је у свом Писму урбанисти Београда опоетизовао престоницу али и назначио нека конкретна решења београдских урбаних проблема. Утолико пре што су управо завршене или ће се ускоро завршити/реализовати пројекти за решавање и неких проблема које је он регистровао и на које је указивао. Потом ћу представити једну од првих београдских надреалистичких причаоница. На крају, показаћу како (можда узалуд) трагам за Матићевим сонетом а он ми је можда пред очима али на француском језику, те „празну полемику“ између двојице истраживача у озбиљним годинама о томе ко је аутор Зарног влача, култне надреалистичке песме, Вучо или Матић. Ту је и Матићева песама о бомбардовању Београда 1944. којиа се наметнула својим јубилејем, а потребна ми је и због већ устаљене праксе да текст прође код Љубе Обрадовића, уредника крушевачког часописа “Поезија СРБ”.

  1. Визија о урбанизацији Београда.-У осамдесетој сам и не сналазим се на друштвеним мрежама нити у садржајима који су користљиви са интернета, те ћу их цитирати само по наслову и аутору. Не знам када је портал „Време“ окачио текст Мислим, дакле постојиш Бранка Кукића са јасним наднасловом Подсећање – Душан Матић (1898-1980). Вероватно прошле године о Матићевом јубилеју, 120 година од рођења. Текст започиње питањем: Зашто смо заборавили Душана Матића, а завршава се речима: Ви данашњи, који имате још заноса у себи, који сте жељни смисла и којима је жудња за сазнањем барем трунка од тог смисла – узмите Матића за претечу и верног пратиоца. У прилогу је дат текст Душана Матића Писмо урбанисти Београда, преузет из Матићеве књиге На тапет дана, издање Матице Српске из Новог Сада 1981. Исто тако, тамо негде се налази и текст на исту тему Љубомира Глигоријевића, који као напомену наводи поменуто Матићево писмо, објављено и у листу Време бр. 1220 од 22. маја 2014. Вероватно је негде објављено и пре уласка у поменуту књигу. Има га, дакле, широко распрострањеног. Тако да га знатижељни читалац може лако наћи. Ове Матићеве књиге нема у поморавским библиотекама, што ме онемогућава да га исправније обележим при цитирању.

Матићево писмо садржи неколико конкретних али визионарских питања у вези са тренутним (ондашњим) стањем и перспективом даље урбанизације града у којем је радио, у којем је највећи део свога живота провео и који је надасве волео. Ја сам одабрао два питања, једно чија је реализација ових дана увелико у току и друго које је прекјуче, 1. септемнра 2019. године, како је изјавио актуелни заменик градоначелника Београда, окончано.

Учинило ми се најприкладнијим да овај преглед започнем овим Матићевим цитатом: „Зашто се хитније не затворе разјапљени простори у Београду? Мислим на тргове… Ако је заиста тежак проблем трг код Славије и на железничкој станици и тешко их је решити, јер су у тесној вези са другим проблемима изградње Београда и саобраћајних тежишта, Трг код Народног позоришта тражи само да се затвори.“ (Матић 1961) Ово је  једно од низа принципијелних Матићевих опаски. Но, отом-потом. Ево најпре оног најважнијег, његовог трећег питања: „Зашто нас онда што пре не пустите до Саве и Дунава? Зашто да нам доњи Калемегдан, чак и кад смо на његовој тераси, изгледа даљи од Кошутњака и Топчидера. Познате су ми примедбе, наша железничка станица, пристаниште и пруге одвајају од Саве и Дунава, те док се не реше ти основни крупни проблеми итд., и ово питање, ја бих га назвао, људско питање, не може да се реши. Мене чуди тај естетицизам. Нико од нас, верујем, није толико естета и заборавља нужности, тешкоће, велике проблеме Београда. Ко би могао да замери једном граду, што су му прече од естетских питања, и важнија, железничка станица и пристаниште.“ (Матић 1961)

Питање је, као што је речено, у књизи из 1961. године, вероватно и раније јавности представљено. Међутим, после низа година, после више деценија, оно добија свој одговор. Трг Славија је добио своје ново обличје, да ли баш каквим га је у  својој визији имао Матић, друго је питање и ван мојих стручних компетенција и духовних домашаја. Што се пак силаска на Саву и Дунав тиче, ту простор, уз бурне контраверзе, добија постепено своје ново обличје. „Град на води“ се увелико подиже. Прокоп, као нова железничка станица, почео је да функционише, стара железничка станица се припрема за Железнички музеј. Не знам колико се у Матићеве замисли о лепшем и функционалнијем београдском урбанистичком простору уклапа она гондола у изградњи на Калемегдану. И није моје да о томе медитирам.  Ствари теку даље, било по естетским, било по урбанистичким или политичким замислима, с тим што се фактички, у стварности, приоритети остварују обрнутим редом. Али, то је живот, зар не?

На Матићево четврто питање, као што сам напред већ рекао, стављена је прекјуче тачка. Оно је гласило: „…Трг код Народног позоришта (Трг Републике – Ђ.П.)тражи само да се затвори. Трг код споменика (наши потомци га сада зову „код коња“ – Ђ.П.) има своје заглавље, време и историја су га већ поставили, зашто не бисмо нешто већ примили што је живот граду урадио, и то правилно, прилично складно заглавље, правим линијама само завршили: повући од позоришта и од палате Јадран на Коларчеву и Македонску улицу. Свако компликованије решење, проширивање трга, свако такозвано оригинално решење за овај трг чини ми се излишним и непотребним, помало хамлетовским. Нешто од наше најновије историје нашло је одјека на овом тргу, па чак и из далеке прошлости Београда. Могу се извући успомене које су везане за њега. Ту је Стамбол капија, на њему је сазидана наша прва велика културна установа, Народно позориште, на њему је објављено убиство Александра и Драге, на њему је Нушић кренуо на коњу предводећи демонстранте противу Аустрије у доба анексије Босне и Херцеговине, на њему је 27. марта спаљена Хитлерова слика, на њему је одржан први велики митинг после ослобођења. Можда ће неко, сутра, кроз педесет година или сто, написати драму или трагедију у вези са догађајима који су се одиграли на тргу, и зар, не би било узбудљиво за будуће Београђане да једне вечери под ведрим небом виде њихово приказивање, као што ми данас  у Дубровнику гледамо комаде на истим оним пјацама на којима су се они одигравали. Зашто не би пред нашим Народним позориштем био један трг, нека врста позоришта под отвореним небом, чија је сцена већ унапред оцртана, и зашто не бисмо једнога дана, зауставивши саобраћај, на њему могли да чујемо какав монстр-оркестар или хор из целе земље? Сем тога, у том центру града где доминирају вијугаве линије на Теразијама, један миран четвороугаоник добро би дошао као смирење и као освежење.“ (Матић 1991)

Ево вести са интернета од недеље, 1. септембра 2019. године: „Радови на  Тргу републике завршени су 55 дана пре рока. У питању је реконструкција која је обављена на простору од 2,5 хектара. Подлога је урађена од најквалитетнијег гранита, што важи за део Трга који је намењен за саобраћај, али и за пешаке, рекао је за РТС заменик градоначелника Београда Горан Весић. … Нагласио је да је преко две трећине трга намењено пешацима, као и да сада централни градски трг има 50 стабала, од чега је 27 нових.

Постоји, каже се даље, бесплатна вај-фај зона како би посетиоци и пролазници могли да користе интернет, а ту је и 27 камених и шест паметних клупа, које имају соларне пуњаче, односно раде на соларну енергију. На клупама се могу допунити батерије за мобилне телефоне, могу се добити информације о загађености ваздуха, температури… То му дође као неки изазов садашњости ка будућности.

Према његовим речима, наредне недеље – 9. септембра, на Тргу републике, ће бити одржана прва оперска представа у организацији Народног позоришта, који ће овај простор користити као своју трећу сцену и имати представе на отвореном. Током децембра ће овде бити клизалиште за децу и ово је сада трг који служи за такве ствари. Трг је простор који служи култури, да се људи окупљају јер сви велики градови у свету имају такве тргове. Готово 150 година након формирања овог трга, он је добио овакав изглед и намену, рекао је Весић. (РТС на интернету)

Мада те ствари нисам континуирано пратио, и узгредне информације су довољне да се констатује да све ово што се дешава са урбанистичким преуређењима наше престонице не иде без реаговања незадовољних, оних који имају другачије мишљење, који би га другачије преуређивали да су на власти. Ни Славија, поготово око споменика Димитрију Туцовићу, посебно око „Града на води“, па ни око Трга републике, нису радови пролазили без отпора. Ево последњег, пред сам завршни чин: „У суботу, 31. августа у 11 часова, председник општине Стари град Марко Бастаћ је са присталицама опозиције извршио последњу блокаду на Тргу републике, реагујући на бројне пропусте и малверзације.“ (Скинуто са интернета)

Моја намера је била да покажем на овом примеру, како је филозофски или песнички, како хоћете, Матићев геније указао на потребу да се ствари око даље урбанизације Београда решавају, на неке могуће потребе грађана, на естетску страну престоничних простора. Нова генерација се прихватила тог подухвата и резултати се постепено показују и показиваће се у будућности, уз све своје позитивне стране и пропусте о којима ће ова али и будуће генерације расправљати.

  1. Прва надреалистичка причаоница.- Кад из Матићеве биографије, мени је при руци она у хронолошком облику (Гвозденовић 1983: 5-7), извучем два податка, онај о упознавању са Бретоном из 1925. и онај о хапшењима 1932. због „припадања напредном покрету“, увиђа се, на први поглед бар, извесна празнина. Једна од тих година, 1931. година, садржи нешто што би вукло неком другачијем животу, породичном и професорском смирењу, пошто се тада оженио ћерком директора гимназије чији је био професор. Међутим, ту, нешто даље, налази се још један значајан податак, Матићева сарадња у часопису „Надреализама данас и овде“ (1931-1932) која кореспондира са Бретоном. Та ситуација из четворогодишта 1929, (1930, 1931, 1932), код којег прва означава извесну почетну кохезију надреалистичке књижевне-уметничке  групе, постала ми је много јаснија тек пошто сам прочитао књигу „У средишту надреализма“ Ђорђа Костића, једног од њих. Она ми је дала одговоре не само на суштинско питање, прелаз од надреалистичког „откровења“ на страну социјалне  литературе, односно „комунистичке левице“, тада у илегали, него и на једно чисто формално питање, питање окупљања и кохезије, без обзира на сукобе, односно на међусобне разлике у гледиштима. Наш округли сто је произашао из Матићеве причаонице, она је симболисала дугогодишња послератна окупљања у стану код Матићевих. Испоставило се да је таквих окупљања било и раније, па и у времену које је мене сада заинтересовало. Да то ближе објасним.

Доскорашња причаоница, заједно са оном негдашњом у Матићевом београдском стану, одлази у историју, може већ и сама да буде предмет историографског истраживања. Ако су преостали трагови и духовни утицаји довољно снажни да изазову такву потребу, наравно. Ја ћу покушати да приближим један такав нуклеус окупљања надреалиста у њиховој међуратној прошлости, од пре скоро 90 година. На то ме је позвао један од наслова из тог времена. Вероватно, досећате се, ради се о напред поменутом часопису „Надреализам данас и овде“, који значајно кореспондира са нама задатом темом „Матић данас“. Дакле, трагајући за тим, дошао сам до поменуте Костићеве књиге, са поднасловом „Сукоби“. У питању су његови студијско-мемоарски записи, објављени тек пре нешто више од четврт века. Она је пуна Матићевог присуства, чак и када га непосредно не помиње. Његов дух служи Костићу као оријентација, као мисао водиља у сналажењу на повратном путу кроз надреалистичку прошлост. Кључно питање је било куда и како даље, лево (у друштвену акцију) или десно (увући се искључиво у литературу):

„Целог лета и јесени, те 1930. године, ми смо код Вуча у винограду на Топчидерском брду одлучивали своје ‘бити или не бити’. У разговору са Нојем (Живановић), а после и са Ђорђем (Јовановић), дошао сам до закључка да се мора прићи акцији која неће бити искључиво књижевно оријентисана. Давичо , Јовановић и ја смо предложили Матићу да се формулишу наши ставови, не само света ради, већ пре свега ради нас самих. Из тих састанака требало је да изађе наша заједничка декларација коју бисмо поставили као позицију надреализма. То је било потребно не само због деснице која се устремила на нас већ и због левице која нас је будно посматрала.“ (Костић 1991: 19)

Најављена „Декларација надреализма“ је написана за једно послеподне, опет код Вуча, сазнајемо од Костића, и носи датум 23. децембар 1930. године. Ево њених почетних ставова: „Цео један свет против целог једног света. Свет бесконачне дијалектике и конкретизације против света мртвачке метафизике и апстрактне статичности. Свет ослобођења човека и несводљивости духа против света репресије, свођења, моралне и друге кастрације. Свет неодољивог контролисања противу света репресије, конфора и конформизма, кукавне личне среће, осредње себичности, свих компромиса.“ (Костић 1991: 20). Лева оријентација је неспорна, не само по садржини већ и по дикцији, сетимо се „Комунистичког манифеста“.  Зато тада није ни допрла до читалаца јер је њено објављивање било забрањено. Отуда потреба за новим појашњењима:

„Већ на првим странама новопокренутог часописа Надреализам данас и овде, као разрада Позиције надреализма појавиће се чланак Декланширање морала (Давичо, Костић, Матић). Тим текстом смо покушали да се ослободимо шема и приближимо самој бити свог истраживања како бисмо могли да се оријентишемо у врло мутном времену за које смо осећали да ће имати далекосежних последица. И наредне расправе, као што је био Нацрт за једну феноменологију ирационалног Марка Ристића и Коче Поповића, као и наша књига Положај надреализма у друштвеном процесу (Матић, Давичо, Костић) биле су даља разрада основних поставки Позиције надреализма.“ (Костић 1991: 21) У наставку Костић разлаже пут надреалистичке групе према левици и закључује: „Упуштали смо се у вратоломне скокове који су морали да нас одведу у екстреме свакидашњице, све до затвора и самице.“ (Костић 1991: 26)

Наишла је зима па се престали са окупљањима у топчидерском винограду Александра Вуча и прешли су у стан Душана Матића. Ђорђе Костић не каже када али је забележио припрему часописа Надреализам данас и овде и вишедневни разговор о томе априла 1931. године. По тој белешци, у разговору о часопису су, поред њих тројице (Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић и Ђорђе Костић), учествовали Коча Поповић, Ноје Живановић, Петар Поповић и Душан Матић, као домаћин. Ово је први састанак надреалистичке групе са два нова момента, имали су полазни  материјал, основу уводника за часопис, и, што је за нас још важније, сачувана је белешка са разговора која је у Костићевој студији дата доста прегледно. Она показује да је дебата била веома интригантна али је требала да их води ка конкретном циљу, да пређу са разговора на дело, „и то на дело које смо звали активном мишљу.“ (Костић 1991: 80) Ево, како је текла та прва расправа код Матићевих, по Костићевој белешци – интерпретацији, овде и сада сажета у три тачке:

2.а. Иницијално питање.- По претходном договору, прво питање је формулисао Ђорђе Јовановић и поставио га Матићу: Шта значи бити социјалан? Матић одговара уопштено, наводећи познате чињенице да човек без друштва не може опстати, да би одједном прешао на став са којим се није слагао: Човек постаје социјалан у позитивном смислу речи када занемарује да мисли и да дела кроз своје личне категорије и преокупира се односом човека и човека. Оваква Матићева поставка водила је управо ка негацији појединца и супремацији друштвене целине, што није било Матићево интимно мишљење, коментарише Костић и наставља: Све треба да се потчини друштву у интересу појединца, али тако да интерес појединца не може да дође у колизију са интересом друштва. Костић објашњава зашто им је то било важно: Нама је било потребно ово питање да бисмо се јасније одредили према тадашњој левици која је такође безусловно стављала појединца у службу друштвене целине. Али и да испољимо свој став према друштву у интересу управо тог појединца. Желели смо да нагласимо да је друштво у служби појединца а не обратно.

Јовановић на овакав Матићев одговор реплицира поставком да је човек човеку непријатељ (вук), па чак и онда када је принуђен да постане социјалан. Јовановић на драстичан начин жели да осдвоји питање појединца од питања друштва. Јовановић на драстичан начин жели да одвоји питање појединца од питања друштва, закључује Костић и наставља: „У том тренутку ја улазим у дискусију са намером да поларизујем два мишљења која су и раније постојала у нашим разговорима. Питам да ли се у том случају друштво не своди на озакоњен, административан однос људи.”

Давичо жели те две ствари да помири, да их посматра као јединствену чињеницу, ма колико она била сложена. Не, каже Давичо, од тренутка када човек увиди да његов лични проблем није само његов , пошто је генералан, он мора, да би га на неки начин решио, да би тај проблем добио једно адекватније решење, да се обрати другима. Тиме Давичо покушава да помири однос личности према друштву и обрнуто, па се враћа на основну Матићеву претпоставку да су људи већ сазнали да један без другог не могу да опстану. Зато ја, каже Костић, поново питам: „То значи?“, на шта Давичо одговара: „Ја говорим овде о дијалектици, уколико она значи развој и само постајање света, где моменти индивидуе одговарају моментима самог тог развоја.“ Тиме Давичо опет поставља поларизацију овог питања у центар пажње, закључује Костић. (Костић 1991: 80-81)

Анализирајући изложене ставове првих учесника у расправи, Костић налази следећу синтезу:

„Тако смо добили три гледишта. Једно, које заступа Матић, и које само констатује да је појединац нужно саставни део целине друштва; друго, да су појединац и друштво у таквом међусобном односу да могу бити у перманентном сукобу; и треће, да је све то само једна општа нужност која се манифестује кроз дијалектички развојни ток опстанка. У сва три случаја стојимо окренути левици која недвосмислено ставља друштво изнад појединца, а појединца потчињава себи. Са Дединчевим ставом о ‘милитанима’ Партије, где је појединац извршилац директива друштва које представља партијско руководство, ми нисмо могли да се помиримо.

Колебање које се у првим реченицама овог нашег разговора испољава, коментарише Костић, колебање је између нашег личног става и става према левици са којом не бисмо хтели да дођемо у сукоб. Истовремено, нисмо желели да избегавањем сукоба да изневеримо себе тако што бисмо прихватили компромисно решење које би се могло негативно одразити на наш стваралачки чин.“ (Костић 1991: 81)

2.б. Из досадашњег прегледа априлске надреалистичке расправе, јасно је само то да постоје још увек неусаглашена мишљења око онога што је својим питањем покренуо Ђорђе Јовановић. Зато се, бележи Костић, Јовановић обраћа Давичу новим питањем: То, дакле, значи да кроз индивидуалну мисао говори општа, а Давичо одговара: Да. Индивидуална мисао не постоји. Тиме се Давичо наизглед слаже са Дединцем, који није присуствовао овом разговору јер је сматрао да су сва питања већ решена, и да је само потребно прећи на илегалан рад у оквиру КПЈ. Давичо жели да буде недвосмислен. Он настоји да питање не расплиће јер свако његово даље развијање може да одведе у јалову дискусију или да замути наше ставове непотребним колебањима кроз која смо већ прошли и која су дефинитивно стајала иза нас. Ту се, по Костићу, појавила дилема, да ли расправу о односу појединца и друштва, односно шта значи бити социјалан, по ономе како се категорички изразио Давичо,  прекинути као рашчишћено питање, или га  оставити и даље отвореним, што је он овако формулисао:

„Нисам могао да поднесем шематизовање или свођење на одлуке које су толико дефинитивне да одбацују сваки разговор. Изгледало ми је да управо од исхода изграђивања става о овом питању наша акција добија своју садржину. Или ћемо поћи ка постављеном циљу по директиви, као најамници, или ћемо поћи по сопственом уверењу. Нисам био у стању да своју мисао раздвојим на приватну и јавну, приказујући се с једне стране као присталица левице, а с друге стране да осећам нелагодност у вези са њом. Та неискреност би се могла отклонити само премошћавањем постојеће несагласности ради остваривања циља, ради узимања власти од стране пролетаријата који би, тек пошто освоји власт, завео друштвени поредак који би својом демократичношћу омогућио трајно стваралаштво управо оног појединца кога у овом тренутку негирамо. Нисам могао да прихватим став о непостојању индивидуалне мисли као стваралачке, ма колико она била саткана из различитих мишљења безбројних појединаца. „ (Костић 1991: 82)

Костић се тада у разговор укључио дајући свој одговор на кључно питање односа појединца и друштва: „Човек је, дакле, приморан да решава своје животне проблеме, чијим би се решењима, ношен непомиреношћу, остваривао. Њему је ради тога наметнут, у најширем значењу, један социјални реципрочан активитет, преко кога би својим решењима, односно решеношћу, утицао на кретање целокупног друштва. Ово још не значи неко издвајање индивидуе, нити је њено супротстављање људству, већ је поставка са које се не може одређивати потенција индивидуалних решења, односно решености, на општи ток друштвених проблема.“ Ту је поставио принципијелно питање, „…да ли сваки људски акт са моралним захтевом има увек адекватну вредност по резултату своје негације са сваким другим актом ма које индивидуе стављене пред исти захтев морала? Или се ту јавља као пресудан фактор неки индивидуални количник који врши дејство пресудног значења?“ Овим питањем, каже Костић, хтео сам да наведем дискусију на питање улоге појединца, личности у друштвеној заједници и да искажем став који је био супротан оним који су у нашим претходним разговорима почели све отвореније да се јављају; ставовима да је друштвена целина снага која може индивидуални став или мишљење да оствари или угуши. Она, као целина, а не као збир појединаца, или сажети количник тог збира, не може бити стваралачка снага по себи, Или, једноставније речено, појединац је стваралац а друштво је реализатор појединачног стварања. Дакле, видети друштво не изнад појединца, већ у интересу појединца. Друштво је заштита и реализатор појединачних стваралачких моћи. Па чак и када се у свом стварању појединац служи резултатима рада свих других појединаца, а свако стварање је у крајњој линији и колективно, његов допринос као ствараоца не сме се превидети ни потценити. Ако би се та стваралачка особина човека превидела, и ако би се друштву као целини дало преимућство над појединачним мишљењем и стварањем, дошло би до губљења простора за појединачна стварања и до стваралачког самоубиства. Друштво сада губи своју функцију и постаје штетно за појединца због којег и постоји.“ (Костић 1991: 83)

2.б. Повратак на почетак.- За ову нашу прилику, од посебног је интереса оно што је из овога  произашло, јер је дошло до, како сам  Костић каже, „драматичног сукоба између Ђорђа Јовановића и Матића.“ Као да је, после толико расправа, ствар враћена на почетак, као да расправе дотле није ни било. Међутим, ако се ствар мало дубље погледа, приметиће се значајне промене на путу ка материјалистичкој дијалектици. Душан Матић је започео своје излагање одговарајући на Костићеву, напред цитирану, реплику следећим тврдњама, које је забележио сам Костић:

„Решавање овог проблема јесте, у ствари, његова сопствена историја: хоћу да кажем да у сваком тренутку, однос једне индивидуе према људству одређен је увек и конкретан, и они се реципрочно условљавају. Ту, улога појединца зависна је од свега догађања и решености њихове да из једне ситуације изиђу. Улога једне индивидуе, у тим приликама, није зависна толико од способности индивидуа, негирајућих или стваралачких. Већ од компонената и слагања осталих индивидуа спремних да решавају своју судбину. “ (Костић 1991: 83-84)

Ако се избаце Костићеви коментари уз Забележену Јовановићеву реплику на Матићеве речи, он је рекао најпре неколико уопштених принципијелних ствари у вези са темом, али са полазишта сопствене личности, износећи разлоге за њену (своју) побуну, виде се поводи и образложења његовог опредељења за политичку акцију тадашње левице, а она се сводила на промену према друштвеном уређењу и на оправдање те побуне:

„Ја верујем непоколебљиво у централност индивидуе. Несумњиво је и веома добро познат процес историјских, односно економско-психолошких условљености индивидуе. Човек несумњиво значи само као чињеница, као резултат те условљености, па ипак, то је само генеза индивидуе.“ Пошто му, каже Костић, на оваквој поставци нико са званичне левице не може замерити, Ђорђе иде слободније и износи своје лично становиште: „Индивидуа је, међутим, јединствена, сама и увек преокупирана само својим тежњама. Али, пошто је човек неминовно и бесповратно живећи у заједници – људству – то индивидуа све оне сукобе или притиске, дакле, све оно што значи њено живљење, црпи из те заједнице. Она ипак то прерађује у своја, и само своја  признања и непризнања.

Мене не занима, каже даље Ђорђе, и сматрам да је апсурдно говорити о оном шематичном или ако хоћете апстрактном човеку и цео проблем преносим на садашњицу и на место и околину у којој живим. Један човек значи само по својим побунама и по свом непристајању на све оно што га окружује. Реч је о његовој акцији. Нас се сада овде не тиче његова метафизика или митологија духа. За нас је само важан акт његовог рушења, превратништва или бар провокације садашњег и овдашњег. Сложили смо се да је друштво непокренуто и да је човек онај који га креће, па било да то објашњавамо феноменологијом његовог секса или ма којим, хришћанским или плачисунђерским идеализмом. Констатујем да је друштво покренуто.“ (Костић 1991: 85)

Костић овако коментарише оно што се чуло од Ђорђа Јовановића, који је почетним питањем покренуо ту расправу и после учешћа у њој више писаца, укључујући и Матића, коме је питање у старту упућено:

„Оваква изјава може да личи на фројдо-марксизам, како би рекао Малро. То је било ондашње Ђорђево опредељење. Био је спреман на акцију и очигледно је схватио овај разговор као неку врсту оправдања за већ унапред одређену акцију. Занимљиво је да је и за Ђорђа улога појединца у тој предстојећој политичкој акцији била реализација личности. Није тешко открити шта је он подразумевао под реализацијом човека: то је остварење његових жеља. Дакле, није у питању стварање услова за сазнавање света, за стварање тог сазнања, већ је у питању да се свет ‘промени’ и да се том променом омогући ‘човеково остваривање’. Ђорђе је увек говорио о свом остварењу. То му је била нека врста опсесије која га је прогонила и због које је упадао час у депресије, час у еуфорије. Док је његова депресија водила ка очајању, дотле је његова еуфорија водила ка деструкцији, ка рушењу ‘садашњег’ и ‘овдашњег’, тачније, свега што му је сметало да се ‘оствари’. Дакле, заиста фројдо-марксизам.“ У наставку, Костић бележи да је тада Матић упитао, и то „са извесном присенком хумора: Зашто се индивида буни, кад је јединствена и сама? У овом питању било је скривено нешто што нас је мучило. С једне стране осећање да си сам на свету, а са друге да си члан друштвене заједнице. Човек има породицу, ширу заједницу са којом живи, друштво у коме постоји. Па ипак, осећа се сам. Потпуно сам. То је можда због тога што умире сам и што је његов живот ипак само његов. Он је рођен, он га живи и у њему тај живот нестаје. Човек је сам иако није сам. Судбина је заједничка за све појединце. Али у сваком од њиха усамљеност и друштвеност стоје једна крај друге, и никако да се усагласе и споје.“ (Костић 1991: 85-86)

2.в. Завршни ток расправе.-  Пошто се опет јавио Ђорђе Јовановић и појашњавао своје мишљење, Костић констатује да су се опет „нашли у безизлазном простору“. У том тренутку Душан Матић пита Ноја „како то да је са субјективног плана, где је била пласирана његова побуна, прешао на конкретну и објективну акцију, тј. на план опште друштвене акције. Ноје се овом питању зачудио. Почео је да се смеши, да се осећа нелагодно. Овакво питање представља целу историју Нојевог опредељења за друштвену акцију и за његов излазак из усамљености, из друштвене изолованости у коју је био затворен оквирима бохемије.“ Ноје је дао занимљив одговор и Костић га је прибележио скоро у целини:

„Некад сам веровао да сам сам себи довољан и покушавао сам да од спољнег света начиним, у најширем значењу, чист материјал за своје субјективно остварење. Једног дана, сазнао сам да на тај начин стварно нисам себе задовољио. Разумео сам да тај материјал не може бити за мене само реквизита мојих стварања, већ да је тај материјал постао субстанционалан, односно човек. Тако сам изашао из своје усамљености. Постављен овако према личностима које мора да реагују на све оно што хоћу да учиним на њима ја сам дошао до једне реалности да за сваки свој акт примим пуну одговорност. И ако се читав један друштвени систем, можда с правом буни, полазећи од себе, и чак хоће да предузме ‘казнену експедицију’ против мене, то ме ни у колико неће и неможе спречити, да баш ту реализујем све што једнога момента желим да чиним. Ако се говори о социјалности – за мене она постоји само као таква.“ (Костић 1991: 86-87)

Расправа је настављена око питања интелектуалног рада као специфичне робе, коју није забележио или није била инспиративна за белешке које је водио, па ју је Душан Матић вратио на почетак, али на специфичан начин:

„Овога пута, међутим, поставља проблем који чини основу раније постављеног питања донекле конфузним. Матић истиче питање ‘социјалности и човекољубља’. То је учињено по ранијем договору. Било је потребно објаснити разлику између ‘хуманитарности’ и ‘социјалности’, и односа појединца према друштвеној заједници дати димензију која не би била директно повезана са његовим непосредним интересима, као што је то случај са хуманизмом који носи и осећање друштвености појединца. Матић полази од претпоставке да човекољубље држи људе заједно, па предлаже да се објасни настанак те појаве. Зашто се човекољубље повлачи увек када је у питању социјалност, пита Матић, и додаје – Да ли је човекољубље инстинкт?“ (Костић 1991: 87)

Пошто је Ване Бор на то питање кратко одговорио, да је човекољубље продукт цивилизације, Костић закључује: Поново се враћамо на односе појединца према заједници, као да смо у зачараном кругу, те Ване Бор у наставку истиче „да је човекољубље моћно средство да се спољни став господара одржи. Али и средство њихове супремације. Дакле, не ради се о човекољубљу, већ о средству за одржање господаревог сјаја и његове супремације. То је господару потребно да би слуге могле рећи: Ипак су они добри! Међу онима који то човекољубље носе јавља се и осећање кривице за латентну мржњу и ‘универзалну љубомору човека према човеку’. Опет се враћамо на то да је човек човеку вук, закључује Костић.

Тада се у дискусију укључује Коча Поповић који у „Ванетовом ставу види два става; један, који назива психоаналитичким и други, историјско- материјалистички. Поповић то објашњава тиме што сматра да не може постојати психолошко тумачење које би било независно од социјалног ‘пошто се у индивидуи понавља оно што се одиграва и у социјалним односима’. Поповић настоји да психолошко потчини социолошком, док Живановић настоји да ова два става помири, посматрајући их као две релативно самосталне групе. У оваквим размишљањима спонтано се јавља фројдомарксизам кога ми у оно време нисмо били свесни. Код Матића се стално понавља мисао о инстинкту који не можемо превидети кад је у питању човекољубље: Ако човекољубље није један првобитни инстинкт, да ли оно није зависно од неког примарног инстинкта човековог? Коча Поповић оповргава овакву сумњу и враћа питање на друштвену условљеност. Он мисли да у примарном инстинку не постоји одређена садржина: Ту садржина, не толико колико подстицај инстинкта, индивидуа добија преко реализације социјалних односа. Социјални односи су ти који дају садржину инстинкту и подстичу у овом или оном смеру.“ (Костић1991: 88)

Костић оцењује да је ту наступио, како он каже, „кратак спој који смо у оно време јасно осетили. Из Кочиног одговора се недвосмислено види да је све, апсолутно све што се дшава у човеку, па и његова појава човекољубља, дериват социјалних односа. Дакле, не фројдомарксизам, већ чисти Маркс. Матић се обраћа Поповићу и поставља му питање могуће обмане или заблуде: При свему томе треба тражити постанак ове лажи (Али се одмах повлачи и своју тврдњу ставља под знак питања)… ако је ово лаж. Коча Поповић одговара хитро али и збуњујуће: То није лаж. Не може да постоји разлика између осећаја и симулације истог. Бор, сматрајући да разлика између симулације и самог чина ипак постоји, упада са следећом примедбом: Треба ипак специјализовати разлику.“

У том тренутку опет наступа Коча Поповић и „стаје на позиције које се у целости поклапају са раније установљеним схватањима у овој дискусији да је човекољубље одбрана власти: Разлика је пре у резултату акције, не толико у изразу. Постоји привилегован човек у друштву и он жели да одржи свој положај. Он не може да пристане да објасни стваран постанак свог привилегованог положаја. Он полази од датог стања и труди се да теоретски објасни и потчињеном човеку то стање. Ако су сада неједнаки, они су једнаки пред неким апстрактним бићем. Човекољубље произилази нужно из једног таквог објашњења. На ово, пише даље Костић, Ђорђе Јовановић даје чудан закључак, у облику питања, додајем ја: Пошто смо утврдили да је осећај човекољубља вештачки, да ли је то и осећај мржње према човечанству? (Костић 1991: 88-89)

У том тренутку, како то коментарише Костић, учинило му се и да се приближавају и да се разилазе, бар се тако мени чини док ишћитавам ову Костићеву белешку која је могла да настане у фази припреме његове књиге мемоарско-аналитичких записа:

„Ништа нисмо утврдили. Само смо разговарали и износили своје мишљење. Ване се труди да остане и на позицијама психоанализе и на позицијама марксизма. Коча се не задржава на позицијама психологије, већ се опредељује за тумачење ‘човекољубља’ са становишта друштвене заједнице и међуљудских , односно класних односа у њој. Ми остали смо сматрали да је ово питање недоречено, још увек неразјашњено и да се не би требало затварати. Ђорђе, међутим, показује жељу да отвори питање мржње које би се односило на супротности човекољубљу. Ми нисмо имали намеру да покрећемо питање мржње као супротности човекољубљу, нити смо желели да човекољубље одвојимо од односа појединца према целокупности људске заједнице, већ смо желели да рашчланимо однос појединац – људска заједница. Овим одступањем питање је остало нерасветљено, а тиме је и основно питање, које је и било повод овог разговора, остало без закључка.

Имао сам утисак да се догађа нешто што раније нисам примећивао. Међу нама се наслућивала подвојеност која није имала видљиву форму. Почели смо у себи да се раздвајамо на оне код којих све мора да буде јасно и чисто и на оне код којих је све под великим знаком питања. Тај расцеп је почео да се испољава у напим све одлучнијим изјавама.“ (Костић 1991: 89-90)

Костић у наставку овог одељка своје студије – мемоара који се односи на један од првих састанака, можда и први, каже:

„Матић неће да затвара питање које је покренуо Ђопђе Јовановић, па се још једном враћа на сам почетак дискусије. „Вештачка страна осећања човекољубља потиче од уопштавања и од обеспредмећивања једног конкретног осећаја.“ Матић и овога пута покушава да сруши Ђођеву поставку називајући осећање ‘човекољубља’ вештачким. Истовремено сматра да човекољубље исход класног односа међу људима, истичући не вештачку, већ стварну, непосредну, истиниту страну човекољубљ, са кога се враћа на појединца, где човекољубље има своје обитавалиште. Ако је илузорно волети или мрзети људе уопште, то не искључује осећање љубави или мржње према конкретном појединцу јер ‘осећање без једног конкретног садржаја не постоји’. Дакле, ако човекољубље није уопштено већ конкретно усмерено ка појединцу, тада ђођева поставка остаје апстрактна шема која не настаје на основу непосредне реалности, већ на основу конструкције којој би требало наћи повода. Ђорђе увиђа смер Матићевог размишљања, па додаје: ‘Дакле, човек је према људству равнодушан.’ Ако је човекољубље уопштена шема, ако оно не постоји изнад појединца, онда је човек (опет једна апстракција!) према човекољубљу равнодушан. Он је изван човечанства, па самим тим и човекољубље мора остати изван домашаја.

На овој скали од конкретног до апстрактног није било лако одредити где престаје апстрактно и почиње конкретно, или, где се завршава појединачност у друштву а где његова општост. Дате су само поларне тачке – с једне стране појединац а са друге друштво. А то ипак није одговарало правом стању ствари. Није постојао прелаз од појединца према заједници, и преко заједнице према човечанству, као и осећање љубави појединца према појединцу, и прелаз љубави према заједници и преко ње човечанству. Ишло се од непосредног и конкретног појединца ка уопштеном човекољубљу и уопштеном човечанству. А да смо постепено пошли корак по корак од појединца према заједници, тада бисмо имали сассвим другу слику стварности. (Костић 1991: 90)

(Јутрос, 5. септембра, нешто после 7 часова, укључих ТВ екран и затекох код Марића на Хепи-телевизији као госта већ помињаног Горана Весића, хвали се урбанистичким потезима у Београду чији је заменик градоначелника. Затекао сам га управо у најави културних догађања, па и излазак Народног позоришта испред своје зграде у недељу, 18. септембра, под геслом „Позориште на Тругу – портал ка вековима“. Ово бележим овде где ме је у писању затекла та информација а не тамо где му је по суштини место, на крају првог одељка овог прилога. Тиме потенцирам оно „данас“ из наслова. Истина, прочитано је и једно писмо неког лекара, објављеног у листу „Данас“, у коме се критикује преуређење, будућа културно-умртничка функција Тргра републике.)

  1. Актуелизација Матићевих песама.- Једном сам се у Ћуприји опекао и отишао на разговор о песнику а говорио сам о његовом публицистичком раду, као културолошки значајнијем од његове поезије, али је то код организатора лоше прошло, те су разговор о песнику следеће године поновили и организовали га без мене, мада сам био уредник или сам се старао о његовим књигама. Није реч о Матићу. Међутим, управо тиме поучен, морам да нешто кажем и о Матићевим песма, наравно, морам водити рачуна о оном „данас“ и “овде” из наслова теме. Одабрао сам три асоцијатива из поетске матићевски оријентисане сфере, мало искоса, како је он то својевремено назначио пишући о свом идолу, Бретону.

3.а. Матићев сонет(?).- У Матићевој постхумно објављеној књизи Коначна јесен коју је приредио недавно преминули Драшко Ређеп, постоји одељак Терет сутрашњице са бројним и данас актуелним културолошким белешкама на разноразне теме, па и у вези са поезијом. Ево најпре мисли из које је узет наслов поменутог одељка: „Да, терет сутрашњице. Иначе, човек би као луфтбалон напуњен лакшим г(л)асом данашњице (ово л ми је упало аутоматски, матићевски) брзо нестао, високо, високо, у далеким пространствима небеса.“ (Матић 1988: 117) Пишући овде о надреализму, Матић се дотиче дефиниције неке појаве (неке ствари, једног бића), и сматра да су вредне само такозване ‘динамичне дефиниције’: „Уместо да посматрамо један предмет статично, ми га гледамо, видимо, доживљујемо, у кретању, као што се то види код оне познате дефиниције ‘човјека’ код Његоша, где се у једном једином десетерцу непрекидни дотле ланац човекових слабости, сажима у једном једином питању – крику: Што је човјек? – до прекида, цезуре, четвртог слога, десетерца, да у другој половини (дужој за два слога) искаже неизбежни задатак и највиши чин, дело човека: а мора бит’ човјек! Како блед, административан изгледа Кантов ‘категорички императив’ према овом смелом бацању на коња спремног већ за прву битку.“ (Матић 1988: 121-122) Ту одмах, до ове белешке,  дато је нешто што ја нисам одмах разумео као Матићев сонет пошто су стихови исписани на француском језику па из укупног контекста нисам га видео кад ми је својевремено затребао као увод за писање сонетног венца посвећеног Матићу. Узео сам тада једну његову песму од 14 стихова (Изгубљени рај), мада је сада,  када је имам преведену на српски, она далеко ближа сонету од оне коју сам прогласио за сонет, истина и код ње сам у назнаци да је сонет тада ставио знак питања као што сам га и сада у садашњем међунаслову ставио. Пре тих четрнаест стихова неједнаке дужине, распоређених по традиционалном сонетном систему (4-4-3-3), Матић је забележио кратко: „Сажети израз?// Сажети израз, у крајњем случају, може се само сажето и изразити и описати. Иначе, објашњењу никад краја.“ (Матић 1988: 122) Следе стихови без икакве интерпункције, чак и без почетног велико слова и тачке на крају, огољеног сонета до сржи: ce coeur/ cicatrice/ putride/ trou// noir/ où meurent/ les étoiles/ ce coeur// mangé/ par la lèpre/ de vie// couvre ton/ visage de cris/ par la beauté inutile. У преводу на српски језик: ово срце/ ожиљак/ труо/ рупа (јама)// црнило (тама)/ где умиру/ звезде/ ово срце// изједено/ губом (лепром)/ живота// прекрива (покрива, скрива) твоје/ лице крика/ лепотом узалудном (бескорисном). Ово је превод г-ђе Марије Богдановић, професорке француског језика у параћинској Гимназији. Хвала јој. Следи у књизи посебна Матићева белешка: „Вероватно, због сажетости, француски језик. Читаве моје младости, убеђивали су ме, и овде, и тамо, да је француски језик најсажетији, па ваљда да се не бих мучио да тражим решење за једну нерешиву загонетку изабрао сам најлакши пут.“ (Матић 1988: 123) Дакле, посегао је за француским језико али је оставио нову загонетку: зашто је посегао баш за сонетом којим се дичи сва европска књижевност? Верујем да је то учинио, можда једини пут, што га је строга форма сонета обавезивала на неприкосновени крај. Хвале је вредно што је пре тога похвалио народни десетерац, ону српску епску форму у којој је Његош издигао народну мдрост на ниво европске филозофије, али је прећутао (вероватно је то било ван надреалистичког, што значи и његовог интересовања!) јапанску поетску сажетост у форми хаику стихова (песама). Још је Матић био жив када сам за хаику сазнао од Девидеа а десетак година касније и за ову причу – легенду о настанку јапанске хаику песме из европског сонета. Нашао сам је код Коље Мићевића, у предговору за песнички преглед Сонет и хаику, овде ћу је сажето интерпретирати: У 13. веку из далеког Јапана стиже у Европу лађа пуна умних људи, међу којима и један стручњак за поетска искуства. Послати су да прикупе све оно из науке, технологије, занатства, уметности, што се може искористити у њиховој домовини. Њихов долазак подударао се са откривањем и освајањем сонета (италијанска творевина), уз свеопште одушевљење овом песничком формом, која је обузела и поменутог Јапанца. Рационалног духа, он је сонет анализирао у повратку за домовину. Учинило му се да су катрени сувишни, а да сваки терцет (терцина) може да егзистира сам за себе, односно да је сонет право европско расипништво. Тако је приказао ову ствар своме цару при повратку за Јапан. Цар, и сам песник, прихватио је објашњење свога саветника, али је сматрао да је и то (терцет, терцина) расипништво и приступио скраћивању стихова слева надесно на примерима јапанске ваку поезије. Тако је, каже легенда, настао хаику, у класичној форми са три стиха у 17 слогова (5-7-5) И вратио се у Европу, да би обе форме трајале и биле упражњаване до данашњих дана, па и на овом нашем, балканском, српском, па и поморавском простору. (Петковић 1994: 30)

3.б. Зарни влач.- Недавно сам се сетио студентских дана, када сам из Историје теорија о друштву и друштвеном развоју, сазнао да су се схоластичари у средњем веку расправљали о томе колико анђела могу истовремено да играју на врху исте игле. Пишући о једној збирци песама Николе Цветковића (О, граде мој), када је било речи о њиховој творби, поменуо сам познати надреалистички пример, Зарни влач, као Матићеву песму. Јавио ми се потом професор Цветковић, затражио да му одобрим извесна скраћивања мог текста и, као узгред, поменуо да ме је исправио када је Зарни влач у питању, да та песма није Матићева већ Александра Вуча. Одговорио сам му, да немам ништа против скраћивања мога текста, а, што се тиче ауторства Зарног влача, рекао сам му кратко: Ту ствар ћу расправити са својом главом. Знао сам да сам вероватно ту песму прочитао као Матићеву али нисам искључио ни ауторство Александра вуча, пошто су њих двојице више пута писали у коауторству, у духу надреалистичке поетике. Обишао сам пре пар дана Библиотеку „Душан Матић“ и љубазне библиотекарке су ми презентирале бројне Матићеве књиге. Једну сам раније већ имао у рукама, била је то „Прометејева“ Антологија Матић. У њој сам нашао Зарни влач као Матићеву песму. Истовремено, у једном антологијском избору надреалистичке поезије, пронашао сам је у коауторству Вучо-Матић. Заједнички је наслов, „зарни“ узето од Матића а „влач“ од Вуча, с тим што је свако потписао свој део нове творевине. Свако у свом делу, настоји да напише што више речи које су непознате српском језику. Остају питања за даља истраживања: да ли су се такмичили ко ће и колико нових речи употребити у својој песми за одређено време или је у питању нешто сасвим друго, тешко је без тих продубљених истраживања било шта сувисло рећи. Могуће је да се неко тиме већ бавио, штета што то не знам. Када сам то пренео Цветковићу, објаснио ми је да то није знао. Знао је само за Вучоову песму. Ето, тако се завшила наша мини полемика.

3.в. Крушевац: јубилеји 1944. и 1968. – Овде ћу поменути две ствари, повезане Матићем и мојом маленкошћу. При поменутој посети Библиотеци „Душан Матић“, приметио сам у његовој “Багдали” песму која је посвећена бомбардовању Београда 1944. године. У октобру ће бити прослављен јубилеј, 75. годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату. Вероватно ће се неко сетити да помене то бомбардовање, а можда га се већ сетио на већ поменутом научном скупу о животу и делу Душана Матића, ако ју је анализирао. Саставни део нашег прилога биће и та песма, пошто је то пракса тамо где имам намеру да га понудим на објављивање (електронски часопис „Поезија СРБ“ Љубе Обрадовића, Крушевац). Ја сам прошле године у једном свом прилогу указао на скроман јубилеј једне матићевски интониране акције. На Скупштини крушевачке асоцијације писаца “Багдала”, група писаца је прочитала свој манифест којим се издваја у самосталну групу. У свом манифесту указују на естетске разлике који их издвајају од осталих писаца окупљених око “Багдале”. Манифест је наредне године (1969), дакле пре педесет година, објављен најпре у иностранству па тек 1970. године у свом новопокренутом часопису “Синтеза”. На челу те групе је био славни крушевачки писац Антоније Маринковић. За нас је битно овде и данас, да овим  обележавамо јубилеј овог вишеструког крушевачког књижевног искорака, који је и Матић на свој начин подржао, јер га има у првом броју “Синтезе”. Што се бомбардовања тиче, бомбардовали су нас ти исти и 1999. године. Тада и Ћуприју. Сада на Велики петак. Зато нам на научни скуп није дошао др Раде Михаљчић али су нам двојица крушевачких археолога, од којих је један са мном председавао. Скуп је био посвећен Петрушкој области из Лазаревог вемена. И то је наш дводеценијски јубилеј.

III Уместо закључака.-  Поштујући насловно одређење задате теме (Матић данас), коју сам у наслову прилога конкретизовао оним „овде“, учинио сам покушај да одаберем неколико актуелних асоцијатива и представим их као почасни триптих Матићу у част. Теме су изабране, не случајно, из Београда, Ћуприје, Крушевца и Параћина. Из Београда је узето, истина контрадикторно, интезивно урбанистичко преуређење града са историјски значајним потезима. Када се то буде једном озбиљније упорђивало са Матићевим Писмом урабанисти Београда од пре неколико деценија, видеће се колико је на то оно утицало, колико је било визионарско, колико рационално а колико надреалистичко (надреално). Из Ћуприје је узета од скора установљена пракса да се уместо традиционалне Матићеве причаонице у оквиру Матићевих дана, организују скромни округли столови о животу и књижевном раду Душана Матића, с тим што је томе у част обрађено једно од првих састанака београдских надреалиста у Матићевом стану 1931. године, када су припремали први број часописа „Надреализам данас и овде“. Што се Крушевца и Параћина тиче, одабрано је неколико песама које су ми се тематиком учиниле прикладним за ову прилику. Указано је на јубилеј једне Матићеве песме (1944.) и манифеста крушевачке “Синтезе” (1968/1969/1970.) Колико да се огласи и мој локалпатриотизам, да се види да и неко из ћупријског суседства промишља Матићево дело и то матићевски, ја макар и у покушају. Следи триптих акродексона “Љуба у Матићевом сендвичу”. У трећем је уграђен превод са француског јединог Матићевог сонета. Саставни део овог прилога су и три приложене Матићеве песме, уз сонет на француском са преводом Марије Богдановић.

Параћин, 5. септембра 2019.

Ћуприја, 12. септембра 2019.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

Антологија 1989: Антологија Матић, уредник Зоран Колунџија, Београд.

Гвозденовић 1983: Матићеви дани, уредник Димитрије Гвозденовић, СИЗ културе, Ћуприја.

Костић 1991: Ђорђе Костић, У средишту надреализма, Сукоби, Библиотека града Београда, Београд.

Матић 1988: Душан Матић, Коначна јесен, приредио, поговор и коментаре написао Драшко Ређеп, Просвета Београд, Глобус Загреб.

Петковић 1994: Ђорђе Петковић, Уз „Поточник“, у: Исти, Поточник, Књижевна келија „Свети Сава“, Параћин.

Ређеп 1985: Драшко Ређеп, Све руже Србије, Напредак, Аранђеловац.

Душан Матић

МАТИЋ ДАНАС  И ОВДЕ

Забележено после бомбардовања на Ускрс 1944.

The milk of human nindness
Шекспир

Доћи ће једном дан под брестом на клупи да причаш,
причаш о оном што је данас толико данас;
причаш
ко ружан сан да мину, ко покварени ужас,
на клупи да причаш.

Мртви ће опет бити само мртви,
само осмех неба,
ожиљак туге и опомена,
уздах кад си сам,
птица слеђена у лету;
не стиснути зуби ови одмазде и срџбе,
не море ово просуте, невине крви,
кости разасуте од гора до мора.

Доћи ће опет дан да пролеће буде опет
пролеће,
ласта што пролеће,
меки, топли длан,
вијорна коса њена,
крај зида јоргован,
облак бео што мине;
пролеће ће опет бити млад месец,
бујна трава, и корак уморан,
на сунцу нема песма, лепши је сан.

Доћи ће опет дан да дан буде само дан,
да опет причаш на клупи, дапричаш
ту над њеном руком, и длан јој драги уснама
својим принесеш ко некад кад си био млад.

Доћи ће дан кад куће неће више зјапит
овако срушене,
и деца разнесена, ни мајке ојађене
неће у дну ока ти стајат, овако скамењене.

Доћи ће опет дан под брестом на клупи да причаш
како је некад било,
причаш о оном што је данас колико још данас,
ко грозни сан само, ко несварени ужас
да је било.

Мртви ће опет бити само мртви,
ожиљк туге и опомена,
уздах кад си сам,
а не море ово просуте, невине, младе крви,
бедем необорив стрељаних груди.

Нећеш веровати да се некад тако лако
убијало,
али и умирало,
верно и лако.

Доћи ће опет дан да цвеће буде само цвеће,
и голуб само гоуб што на кров слеће,
да те прелије осмехом и заборавом,
ко што су биле речи њене,
кад пошли сте травом у корак један,
вечан и веран.

Отворићеш тад на клупи ко књигу
тајанствену срце своје,
што под тврдом кором мржње сада
кријеш,
ти што ћеш пролеће опет да видиш
на првој трави,
ти што ти чисте руке на машинки на готовс
стоје.

Дани су ко таласи,
носе те с очима упртим у озарену луку,
где би да спустиш руку,
тешку од праведног мача
(руку што лежи већ на њеном крилу),
и кажеш: “Ево ме…” и бациш преко свега
заборава свилу.

Да запишем

Да запишем тајну живота на пепелу и ове
вечери
на пуком жалу туге што ме
шчепа по њеном одласку
звери ове што се са њом бакћем
и што је снисмо да је заборавимо једном
не заборавимо никад
звери ове успомене
звери ове невидљиве ватре
ал чисте ал горке ал слатке
ватре од младости што је још остала
за јесен за ведру зиму за будућа наша
пролећа.

Да запишем
тајну живота ослоњена на руку
неблагодарно моју
тајну живота ослоњену на срце што ће
знам стати знам
што ће куцати ипак вечно таман толико
друго да опет буде моје
оно некада срце под руком што први пут
осетих да бурно куца кад
угледах између балвана на мосту воду
како јури некуд и светла и тавна
каљд је први пут угледах обичну али
никад више заборављену
да запишем тајну на маховини њене
нежности
да запишем тајну на стени њене
немилости.

Да запишем тајну жђивота док она спава
ове ноћи далеко од мене
да је што пре запишем кад је не записах
док она спава а ја пишем
тајанствена као живот и живот тајанствен
као она,
а сад баратам по угљевљу успомена да
слушам ромор крви
да ме кљује и да је кљујем
не признајем тугу
чујем ветар у лишћу
на искап да испијем све речи што нисам
стигао да јој кажем
да знам да ће сутра рано запевати
у правцу испод прозора смешна Питија(?)
и да ће за трен пореметити патетично
и трајно устројство света.

јул 1946.

Зарни влач

грлим те столно сан саноћниво те речим
аколим те овдујем или бескрајим
никадни вид увековни мар
тоцилим своје титање или твојење
ево твојујем или једним или скапало јадним
кровујем над ти неиспрекидано
веђам докујем лад или вече и докујем пролажење
косам те косо и каоним косо косе сећања и севања
и кончам кичменим зверим ломним зрим јерим псим
каснујем срамом те срмим свим
и такујем такујем и вечним
својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно
зарнио сам те рамно и зорно загрезам  горко зазор
свудујем олујам лестедајим хумором уснам уснивам
невесни задир
београдам или нигдан без гора а онда осиан жељан
циглан пламен сам иглан
корим кореним коленим пољно чекања каменим
водоскити сад
окомим околим јет и језгро заграњен муч
раменим тако болно цео смешан свет
пламним ипакања и нем неми вид
копним и капним кап капка златосузих тамника
и пакле пакла пакленим и маглим у крв тај гром слађен
у грцални зрцални бора и бола вир
ја сан ја сен је сени
јасан јесен јесени

Матићев сонет

ce coeur
cicatrice
putride
trou

noir
où meurent
les étoilese
coeur

mangé
par la lèpre
de vie

couvre ton
visage de cris
par la beauté inutile

Превод сонета

ово срце
ожиљак
труо
рупа

тама
где умиру
звезде
ово срце

изједено
губом
живота

скрива твоје
лице крика
лепотом узалудном

НАПОМЕНА: Ово је превод г-ђе Марије Богдановић, професорке француског језика у параћинској Гимназији. Приређивач (аутор прилога о Матићу) одабрао је од варијантних решења оне који, по његовом мишљењу, дају најбољу сонетну структуру у конкретном случају. Читалац може у његовом тексту да пронађе и варијантне изразе. Приређивач је одредио и насловна обележја.

ЉУБА У МАТИЋЕВОМ СЕНДВИЧУ

Триптих деконструисаних сонета
          с репом и са обостраним
          акростихом у огледалу.
          У трећем је и Матићев сонет
          преведен с француског.

До те тачке (ч)умне, у сонетни орнат,
Увучен у шах-мат безочне колумне,
Шило за огњило док повраћам у сан,
Антипесма ми дан за зумно цедило.

Нека играм попић, речи бацам у (с)трес;
Моја песма је бес на сонетни ослић.
Алегоријски сват у речјој поворци
Траже да му врапци исповрате инат.

И мада мрзим рам зумног неповрата
Ћириличног јата, морам да му се дам.
Сонетна ујдурма кад сиђе на екран,

Оправда дубок сан мајчина кавурма.
На ту ће опаску да олабави миш,
Емитоваће ”иш” – безначајну ласку.
Тражи се речји след, ја уписујем труд,
То је за кремен смуд, кад деда буде блед.

Е, тад детиње ”још” убацам у игру,
На смишљеном тигру клати се дедин брош.
Отпловио је чун иза паравана,
Сонетна је грана чврста као харпун.
Ћилим се са зида увлачи у мој драм,
Испоставља свој ам поетског привида.

То су изазови, уразумиће свет
Агресиван сонет свему протуслови.
Манијачки ме глас враћа на слово ћ,
Нађе тандара-броћ за избезумљен кас.
Антипесма ми дан за зумно цедило,
Шило за огњило док повраћам у сан,
Увучен у шах-мат безочне колумне,
До те тачке (ч)умне, у сонетни орнат.

Параћин, 9. октобра 2019.

2.

Зидам сонетни стуб, гњечим речју масу,
Антисонет дасу, ређам му зуб по зуб!
Острвљен ми је муљ и по том сигналу
Бацам се у шалу, где ме дочека жуљ.

Расински другари изазивају ноћ,
А песма јесте соћ, да се лакше свари;
Дозовем ли слово, реч тражи да је стрв,
Одазива се мрв, па Јово наново!

Већ сам иза плота а још бих свежи сад,
Истресам бедан јад чемерног накота.
Ћирилични је стуб овде уграђен пар,

Љубав је као фар, вади се зуб по зуб.
У ”СРБ поезија”, то је праисконо
Буђење на звоно које душу шпија.

Укроћени пораз, у огледало слаз,
Уз реку сваки газ јесте зауман сказ.

Бачено предиво иза паравана:
Устајала храна, озрачено ткиво!
Љутња је само хир, једва дотиче руб;
Ћутња је пораз груб, не усмерава жир.
И мада нисам млад, грбава сам рага,
Врућ сам иза трага и осмишљавам жад.

Осмишљам сваки шав да слово по слово
Доживим за ново у откровењу јав.
Акростисни попић занесен у игри
Разрешава чигри онај минорни снић.

Бацих се у шалу, где ме дочека жуљ,
Острвљен беше муљ и по том сигналу!
Антисонет дасу, поређан зуб по зуб,
Зазидах сонетни стуб гњечећи речју масу.

Параћин, 10. октобра 2019.

Достојан суштине, улазим у сонет,
У ово срце – свет осмишљене глине.
Шта ожиљак шило да поврати у дан,
Ако труо орган брани недођило.
Није рупа на ић узвишени украс,
Мрак тама није спас – остварен уснић.
А где умиру мит и слични ортаци,
Ту су звезде знаци – богобојажљив штит.
И ово срце рам сложеног астрала,
Ћ изједено с тла и то с грама на грам.
С губом Ћ из снова као ратни екран,
Од живота у план: почетак изнова.
Не скрива твоје злу продато на рабош
Ех – лице крика кош на загонетном тлу.
То што лепотом склад узалудном је сад.
То што песников јад за мене лањски град.
Е тај лепотом куш узалудном на дну
Низ лице крика сну предато у скарабуш.
О, скрива твоје: дан искушан из пакла;
Срж живота стакла – огледало за сан.
Ћ губом лепота озрачена: дум-дум;
Изједено уз рум срце (ч)умног скота.
Ту ово срце спи а наше срце ат
Антејске звезде сват још увек сни ли сни.
Ма где умиру С, где умиру на ић,
Нека тама у снић да сутра биће плус.
А рупа црни џин, бар сам тако чуо,
Шестоперац труо – митопоетски сплин.
Уз ожиљак напет да сачува име,
Да ово срце сме и у галоп сапет.

Параћин, 13-14.10.2019.

Visits: 97
Today: 1
Total: 844452

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif