МОЈЕМ НЕПРЕБОЛУ, БОЈАНУ – Мимице Стефановић Костић, најава нових књига

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…

Поштовани посетиоци, драги песници,

У прилици сам да Вам најавим нову књигу поезије МОЈЕМ НЕПРЕБОЛУ, БОЈАНУ – Мимице Стефановић Костић из Лесковца. Најавићу је сликом корица, са три песме по мом избору и рецензијом Ане Х. Јовић, професором књижевности. Књига ће изаћи из штампе до краја ове 2020. године. Издавач је Удружење песника Србије ПоезијаСРБ из Крушевца и ово је друга поетска књига Мимице Стефановић Костић коју издајемо (прва је била ПРКОСИМ ВЕТРОВИМА). Књига је одлична, па Вам је топло препoручујем да је прочитате. Наћи ћете одговоре на многа животна питања која Вас муче у ово изазовно и тешко време. /Љубодраг Обрадовић – уредника сајта/


Мимица Стефановић Костић


ВАГА ЖИВОТА

У сваком злу постоји
нека поука, нешто добро,
тада падну све маске.
Покажу се права лица.
Види се душа и снага.
Види се величина и сјај,
види се човек.
Е, то је оно што нама
недостаје, многима и превише.
Изненадиш се, чудиш,
не можеш веровати,
колико те неко може
разочарати, или пак усрећити.
Једино верујеш да Бог
уреди тај склад и једнакост.
Одузме ти на једној страни ваге,
али ти на другој много више подари.
То је ваљда нека судбина
нас обичних грешника.
Сакупиш три прста,
крстом се крстиш,
помолиш и кренеш даље
новом стазом живота.
Нема времена за чекање,
за тугу и кајање.
Живот је кратак, живимо га.

ГЛУМАЦ

Убио си један весели поглед,
једну страст тела,
једну ватру која је горела
осмех на уснама.
Убио си жељу за животом,
љубав, веру и наду.
Убио си једну девојчицу
у телу зреле жене.
Убио си један сан и машту,
песму о љубави.
Душа је више није певала.
Убио си својим лажима
све што је свето.
Мртва живим.
Постала сам глумац живота.
И тако до неког краја ове драме,
можда до почетка
нове комедије.
Убио си све.
Само глумац
на позорници остаје.

ТВОЈЕ БЕЛЕ РУЖЕ

Процветала су беле руже
испод твог прозора.
Волео си их,
говорио си да када умреш
да ти беле руже доносимо.
Као да си имао предсказање.
Донела ти сестра данас,
окитила твоју слику.
Срце се стегло,
љубим камени осмех,
црно око, неме усне,
моја душа као камен.
Гледам данас руже испод прозора.
Процветаће ускоро и нема их.
Боже, свему дође крај.
Нема брата, нема имена сестре.
Једино остаје назив
Бојанова соба.
Слика испред куће још стоји,
крај ње свеже цвеће,
твоје беле руже.
Празан прозор
и никада више музике.
Како језива тишина
и предивни цветови ружа.

РЕЦЕНЗИЈА – Ана Х. Јовић, професор књижевности

ОД ПЕСМЕ ДО БОЛА


Мимица Стефановић Костић не верује сама себи кад каже да неће боловати више. Иако то често поми-сли, кад напише нову песму, њена се бол наново ствара. Истисне јаук из груди и изађе међу људе. Њен јаук добије облик човека који је прерано отишао у незаборав. Понада се она да ће га дозвати, да ће се он окренути, проговорити у њеној песми бар. Бог јој услишава молитве да наново пише нове стихове, да у њима своје туге открије сама себи. Вера је држи да сву своју љубав преточи у магију реци. Нада јој се учини, када стави тачку на последњи стих, да ће оживети сви њени снови, људи, утваре, сновиђења и зебње. Тражи снагу да заду-жи, а вољу да појача. Бол је велика, али уз душу пуну љубави живи живот као сан. У том сну љубав дарује свима који нису ту крај ње, који јој недостају. Непребол је њена тајна туга, стиховима обележена у овој књизи. Све оно недоживљено, недосањано, што се никад неће десити. Све за чиме жуди да ожзиви Мимица ставља у стихове своје и у плаве зоре буди један нови сан. Тај сан живи у њој паралелно са свакодневним животом. Она у том сну чува своју тугу, недостатак, непребол свој.

Некад јој бол толико прекрије душу да у стихо-вима угуши сваки очај и поново се роди, из смрти своје туге шапутаће анђелима своје тајне, разгрнуће звезде на небу, дозиваће Бога да јој услиши молитве. Сјај на небу, пламен свећа и крст Спаситеља јој обасјава пут. Сама је, али није усамљена, осмисли у стиховима лик који јој недостаје и оживи га, проговара са њим, открије му све своје боли. Небеско царство јој се укаже и звук звона са цркве понесе њене туге у небо. Песници само чују говор тишине и знају значење тих речи. Уз беле руже, молитву непребол ће живети увек кроз стихове и даће јој нову снагу да пати и живи.

„Гледам
данас руже испод прозора.

Процветаће ускоро и нема их.
Боже, свему дође крај.”

Твоје беле руже/ страна 12./

Ана Х. Јовић, професор књижевности

ОД РАДОСТИ ДО ПЕСМЕ

Само за трен песникиња Мимица Стефановић Костић осветли нови стих, од најфинијег кристала, од раскрвављеног срца, док у оку јој светлуца суза. Радо-сна девојчица жали за прохујалим временима. Вине се у дворац љубави и преде ћилим, разноврсним нитима га тка. Разнобојно цвеће својим мирисима опојно дару-је снагу стиховима, а нова јутра им дају свежину. Не боле је сва нежна и топла даривања, ни узалудан осмех, ни поклоњено поверење, боли је кајање. Свесна је да сат откуцава и да нема повратка. Она не жели да се сакрива у забораву. Напротив, она тежи вечном и бесконачном. Ту оживи лептириће заноса, усхићења, радости и среће. Ту види праву вредност живота у незабораву. А незаборав се крије у стиховима.

„И зато, само ћути,
тишина ми тако прија.
Пусти песму нека је
тишина пева.”
Говор тишине /страна 99./

Ослушкује пажљиво своје срце, своје чежње, своје наде и дарује им незаборав у записаном трагу. То је њен дар, а и поклон унуцима, деци, породици, пријатељима. Песма птица и говор цвећа, дескриптивне чаролије дају нову слику њеног родног краја, оданост родној груди, кори хлеба, свецима, обичајима, избија из стихова посвећених завичају. Песникиња често сакупи три прста и помоли се Богу за ново јутро. А тај нови дан буде често кишом окупан због свих разочарења, снегом затрпан због свих искушења. А опет се промоле вера, нада и љубав и сунце гране те сперу кишу, отопе снег. Пролазност времена не може јој одузети јаку снагу и наклоњеност љубави. Долива нове капи и снагу животу својом снажном, пожртвованом љубављу.

Сања о нежности и топлини, о силној страсти, жели да се осети снажном кроз силну љубав коју пружа као вољена жена. Она жуди да снагу своје страсти доживи до краја и да воли у сваком трену живота. У једном трену бити жена која воли, то је њено остварење и сан.

„Плови на меканим облацима
док те милује по телу и косе мрси
нежни летњи поветарац.
Сањај и буди се са својим сновима,
уз нежност и топлину коју осећаш.”

Први корак /страна 120./

Песникиња симболично плете ћилиме од стихова, уткајући метафоре, нижући персонификације у ње-га. Нада се да ће јој на мозаику успомена сваки нови корак бити осветљен и топао и да на том путу неће бити сама. Бежи од самоће, од немира, од лоших успомена и нада се новој, осунчаној будућности, бар у својим стиховима. Остали су трагови на лицу, бразде на рукама, боли у души али је сачувана једна младост у срцу, проживљена и она непроживљена која се у стиховима живи.

Та радознала девојчица чува радост у меканом и ведром буђењу новог јутра уз снагу своје страсти из које се рађају нове жеље и нови радосни дани окупани љубављу. Песникиња пали фењер од својих надања и сања да ће јој тај фењер осветлити нове кораке на стазама живота.

„Ако смо ткачи са душом
пуном љубави и искрености
наш ћилим ће зрачити
као и ми сами
позитивном енергијом
коју несебично дајемо другима.
Она тиме бива све већа
у нама расте,
све више зрачи и
чини наш срећним.
Хвала Богу.”

Тајне ћилима живота /страна 76./

Ана Х. Јовић, професор књижевности

 

Visits: 489
Today: 1
Total: 1519131

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif