НЕЧИСТА КРВ – ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ – Драгослав Граочанкић

Rating: 10.00/10. From 2 votes.
Please wait…

ЧИСТО РЕДИТЕЉСКО УМЕЋЕ

Премијера драме НЕЧИСТА КРВ Борисава Станковића на Великој сцени Народног позоришта у Београду, 12. априла 2019. године – Редитељ: Милан Нешковић. Адаптер: Маја Тодоровић

Ко је веровао да мекана и господствена Борина душа, расплакана после кафанске упадице да са својим сељачким темама са обода српског географског простора и слабим познавањем правописа неће нигде стићи – може изнедрити непатворену, дивовску књижевну снагу и минуциозну психолошку опсервацију, те донети на српску књижевну сцену моћне, громадне, титанске, никад показане ликове и њихове опаке односе, незабележене у светској драматургији!
Упадицу је по писменом сведочењу поузданог Синише Пауновића, у освит 20. века изрекао у Скадарлији чувени драмски писац и лисац Душан – Дуја Николајевић, чије су се социјалне драме на сцени Народног позоришта гледале на „карту више“, а онда конкурисале Нушићевим комедијама, па је тако био ауторитет и за оне чија су имена у том трену далеко надмашивала Борино. Иако су највећи зналци српске драмске књижевности још зарана Бору придруживали онима који обећавају, мишљење и свест о Бориној светској књижевној вредности нису одвећ брзо сламали неверицу да је такав писац баш Србима запао. Ни Скерлићев чувени позитиван приказ премијере/праизведбе КОШТАНЕ у Народном позоришту није београдску књижевну чаршију могао довољно опоменути на писца који је у њу рупио! Чемер, бестијалност, агресивност, усијана жеља за дохватањем, по било коју цену, женске лепоте, пути и љубави, здружени са самоуништењем и бруталним насртајима на туђ (али и свој) живот, изронили су пред запрепашћене гледаоце којима ни на крај памети није било да таквих ликова и таквог поимања живота може уопште бити, поготово у тим домаћинским српским пределима познатим по марљивости њихових житеља, патријархалном реду и радиности. Борини ликови и њихови ломови застрашивали су (надилазили су оне из КОШТАНЕ који су се још могли разумети и уз песму лакше прихватити) и гледалиште и критику, а нарочито оне који о тој снази, проклетству, анималности и усуду нису могли ни са сцене да буду информисани, све и да су са ње добијали увиде у врхове светске драмске књижевности које је Народно позориште тада усцењивало. Призоре из те велике, туђе драмске литературе сви су држали за магловите и измишљене, а Борине сцене за могуће, стварне, преписане из самог живота, па им се због тога крв ледила у жилама!

Бора је на сцену изнео громове који уништавају једни друге, којима нису потребне компликоване сплетке и софистицирана драматургија да остваре своје патолошке науме – него су необузданом махнитошћу и разобрученошћу хрлили у центар свог атавистичког и еротског занимања, без зазора од исконског патријархалног реда и поретка, не хајући да и пред најрођенијима отворено кажу, покажу и остваре своје ужарене и наопаке пориве и планове. Такво њихово хитање ка свом циљу, у гледалишту и критици изазивало је неверицу и страх, али и ширило увид у човекове разорне и саморазарајуће подухвате и потенцијале. Борини јунаци су без предомишљања рушили све пред собом, ломили гране на којима су опстајавали, без иједног дрхтаја због опасности у које залазе, светогрдно стремећи ка својим сулудим циљевима, омамљени својом нечистом крви, заслепљени страшћу чије је утаживање подразумевало непрекидну, перфидну и садистичку агресију према задобијеном људском бићу. Та бестијалност у „љубавном односу“ (с покрићима која сежу у породичну повест и њена тамна, мимосвет правила…) била је императив њиховог трајања и једина (редуцирана) димензија њиховог животног смисла и постојања. Ови Борини јунаци се прождиру, убијају, уништавају и своје и туђе набрекле животне снаге и сокове, ослобађајући запретане и разбуђене силе еротске и осветничке помаме које им не остављају места за било која друга делања, жеље и мисли, емпатију. Многи су мислили кад су угледали НЕЧИСТУ КРВ на позорници да су то ендемски случајеви резервисани за дивљачни Балкан и његове забити – а онда им је бољи увид у светску драматургију (не треба потцењивати ни увиде у извандрамске случајеве у надолазећим генерацијама и догађајима који ће у реалном животу тек стићи …) помоћи да закључе да је цео свет потенцијални и страшни Балкан, да је човек енергија која може да букне, да девастира не само себе и другог него и човечанство.. У центру те енергије је оно црно, недокучиво еротско језгро, потискивано или нетом, на мах активирано – свеједно! То је, нарочито за оновременог гледаоца била новооткривена, дијаболична потенцијална сила, демон човеков кога може надмашити само онај нуклеарни.

Редитељу Милану Нешковићу није било потребно ништа од оног за чим се већ деценијама често немаштовито посеже да би се дело старије драматургије преобукло у ново рухо или (дубље) значење. Он се оканио било каквог демонстративног мењања хронотопа, костимографије, сценографије, реквизита, иако је све то у овој представи посве другачије (да боде очи) него у ранијим инсценацијама овог дела! Али гледалац, омамљен догађајима на сцени неће и нема времена да то анализира и показује чак и самом себи да уочава ову разлику. Спреман је, додуше, да јој призна релевантни естетски знак. Све је блиско и аутентичном и неком другом времену, речено је већ: чак и садашњем, али ти, чак моћни сегменти представе падају у сенку свега онога што се на сцени збива! На њој нема ни труни омиљене редитељске универзализације. Све је као да аутентичност није нимало дирнута, па тако овај редитељски рад прати Борину мисао, стварајући утисак да је све у њему екстракт Борине поетике! Цео тај рад је покадшто (отмено) аскетизован – али зачудо, тиме још више долази до изражаја Борисав Станковић! И најтрадиционалнији гледалац прихвата такву редитељеву естетику, њен/његов осебујни рукопис – и препушта му се с поверењем, осећајући да тако прихвата врхунски артизам и најмодернију инсценацију овог комада у његовој дугој сценској историји. Можда би овакав редитељски приступ са усхићењем прихватио и култивисани гледалац с почетка прошлог века(!?!), разумевајући све „друкчости“ које подупиру и надмашују првотне и дуго примењиване приступе овом драмском делу. Дајте ми праву уметничку руку – рећи ћу и за пећинскиог ,,Бизона из Алтамире“, и за „Госпођице из Авињона“ да су ремек-дела! Не пада Вам на памет да у синоћној представи/премијери НЕЧИСТЕ КРВИ жалите за кондензованим или неувршћеним призорима, или за којом сведеношћу, макар да сте у њима некоћ преко сваке мере уживали!

Не смета Вам тако, на пример, што је антологијска, еротска и готово аутентична сцена купања посве кратка и сува, што су спољне манифестације женске путености пригушене, што плотско није експонираније, што нема чочешких игара, што је одсутан дијалекатски говор!!! Присуствовали смо најразговетнијем, најсложенијем и највећем редитељском надахнућу које је после много времена, када је реч о Борисаву Станковићу, слетело на Велику сцену Народног позоришта и изазвало омамљујуће путоказе и ширење гледалачких естетских назора у разумевању ове грандиозне драме, правог ремек-дела светске књижевности. Никад толико промишљене и прозрачне музичке партитуре, музичких мотива и звукова који погађају срце драме, никад таквог астралног, култивисано – дивљачног и жалобног звука трубе који овде ничим не може бити успешно замењен! Никада Вам се није учинило да су управо за ове тумаче све улоге написане, а да су они од њих узели мање – да би постигли више! Никад толико страсти ни прецизности у игри тумача свих ликова! Ово је било чудесно вече свих учесника најновијег премијерног извођења НЕЧИСТЕ КРВИ – и звездани тренутак Народног позоришта који је потврдио да је Борисав Станковић његов писац за сва времена – и драмски писац за цело човечанство.

*
Поједина редитељска решења изазивала су аплауз на отвореној сцени. Често су она својом хуморношћу и гротескношћу одагнавала за трен трагичност која је вејала са сцене, не би ли се могла даље пратити представа. Компатибилност односа мучитељ – жртва и синергија између ова два фактора Бора је у НЕЧИСТОЈ КРВИ исказао онда када се није слутио овај синдром, ова патолошка парадоксална и апсурдна веза.


Да је еротско у човеку Молох од кога нема одбране Бора је показао у времену када су врхунски светски психоаналитичари срамежљиво и несигурно срицали ову идеју и препирали се о њеном опсегу: о њеној моћи да сва човекова својства потре, да баци под ноге и друштвени углед, и морал, и хуманост, и поштење, и стид – и све друго, зарад остваривања еротских снова, односно њиховог претварања у окрутну казну еротско-девијацијске, умоболне нарави, која лако може постати смртна.

У завршном призору комада позорницом доминира Софка попут стоп снимка, она која свој живот и своју разбољеност окончава, придружујући се својим мртвим и живим мучитељима. О вредновању глумачког умећа тумача свих ликова управо је говорено. Јована Стојиљковић/ Софка, Ненад Јездић/ Газда Марко, Небојша Дугалић/ Ефенди Мита, Наташа Нинковић/ Тодора, Софкина мајка…

О креацији Ненада Јездића могле би се дописати још неколике речи због његове лакоће игре, сценског шарма, снаге с којом носи трагизам свог лика, напоредо са деоницама што исијавају гротескност и скоројевићство и хумор, који у његовој интерпретацији досежу велике висине овог трагичног и најзрелијег комада Борисава Станковића.

И на крају: репрезентативни коктел за премијерну публику, каквог није било у Народном позоришту од гостовања Кенета Бране и ансамбла Краљевског Шекспировог позоришта.

Београд, 13.априла 2019. Драгослав Граочанкић

(Дефинитивна верзија је сачињена
на Ђурђевдан, 6. маја 2019.
)

 

Visits: 278
Today: 2
Total: 1518950

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif