ЧОВЕК ОД СЛАМЕ
Жељко Поштић
Млечним путем вођен у ноћ,
трњем звезда корачам,
у локви црвеног месеца,
тражећи твој драги лик.
Трагом сопственог бола,
тетурам, п`јан и чемеран.
На тамној страни мене је Залив дуге.
У њему расту једини сунцокрети
који криве вратове окрећући се
светлости и топлом сјају твојих очију.
Овај ход по мукама има ли краја?
Можда би, мој пакао на небу
пред твојим вратима,
да ходам на рукама,
молио опроштај од раја.
Можда би могли да голицамо
травке табанима док се загрљени
смејемо у лице свему
што смо оставили иза нас.
Све би могуће било
да ниси жар птица,
а ја човек од сламе.
(Прочитано: 28 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 805.524 пута)
Једно мишљење на „ПЕСМА МЕСЕЦА ЈУЛА 2024 по избору Љиљане Тамбурић“