ULIČNI SVIRAČ

Dobro veče ulični sviraču,
daj zasviraj nešto starom drugu;
evo idem pijan iz kafane,
sviraj nešto, odagnaj mi tugu.

Svu noć mi je muzika svirala,
sve na uvce, tamburašku fugu;
ispisujem kafanske stolnjake,
dok u pesmi tražim ljubav drugu.

Džepovi mi prepuni stolnjaka,
iscepanih plavo-belih krpa;
na njima su pesme moje duše,
gde se snovi moji druže ruše.

Sviraj, sviraj, ulični sviraču,
uz svaku bih pesmu brate polako;
da zapevam ja sa tobom noćas,
nije meni, nije, veruj lako.

Sviraj onu, znaš, boemsku staru,
gde se peva kak` se dvoje volе;
što ljubavlju ubijaju radost,
što slagaše Boga na oltaru.

Sviraj, sviraj, ulični sviraču,
evo idem pijan iz kafane;
sviraj druže da raštimaš žice,
daj, izleči srca moga rane.

Znam, ni tebi druže nije lako,
na ulici sam u kasne sate;
nemam para da bakšiš ti dadem,
al` ću pesmu napisati za te.

O čoveku što u noći svira,
tek pijanom namerniku nekom;
za par tica, prozore u tami,
svi smo druže u životu sami.

© Branko Mijatovic
Iz zbirke “Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018.