( сонет 2.)
Угледах је где се враћа млада,
на извору воде је налила;
видим млађан ја од свога стада,
обрамца јој рамена савила.
Грешам мишљах: – Сада, ил` никада!
Левом руком подигох јој скуте;
плану она к`о никад до тада,
бујна њедра живу ватру слуте.
И док росну поваљасмо траву,
док нам чила удараше била;
мрсила је косу ми гараву,
а под нама вода се разлила.
Љубих усне од шећера слађе,
мили Боже, хвала што је нађе.