Бивам често од непросвећених омражен,
ја, Човек, јер сметам уснулој маси.
Од људске руке, речи остајем поражен.
Свима који клевете, трн сам у оку
јер гладне умове истином храним.
Непокорност ми плива у крвотоку.
Да се задовољим мрвама, не пристајем,
да ме сиромашан духом ућутка, склони.
Распориће ме тиха елегија, признајем.
Ал` тек толико да још јачи устанем,
ја, Човек, јер воља божја заповеда.
И кад ме газе, дробе, ја не посустанем.
Трн сам у оку владарима из таме,
па би катанац на уста да ми ставе.
Ничега се црви не плаше, не сраме.
А не знају такви да моћ вечна није
и не лежи у батини њихове воље.
Бациће их муљаже на дно депоније.
И не знају да Човек слободно је биће,
ма кол’ко га стезали окови ропства.
То му никад нико није одузео, нити ће!