ČEKANJE

Gledao sam u daljinu, preko brda, preko polja,
čekao sam godinama da se jave deca moja.
Čekao sam lastavicu, milu ćerku ljubimicu,
čekalo je oko levo, čekajući oslepelo.

Gledao sam preko reka, preko mora plavetnoga,
čekao sam mog sokola, sina moga jedinoga.
Dok ga čekah svenu telo, telo moje ostarelo,
čekalo ga oko desno, čekajući oslepelo.

Za očima ja ne žalim, većma tiće dovikujem,
znam: oči ih videt neće, ne vide ni plamen sveće.
Al u grud`ma srce zbori, da se nadam, još ih voli,
doći će ti tići tvoji, pusti srce da govori.

To mi zbori srce moje jer zna dobro šta sam snev`o,
snevajući život celi u tuzi sam onemeo.
Jecam Suncu u zenicu dok stihove ove kujem,
oslepeo, onemeo, decu svoju dovikujem.

© prof.mr.Branko Mijatovic
Iz zbirke “Snoviđenja”
Objavljeno u “Izabrane pesme” 2018.