НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ

Неке птице никад не полете,
кад с пролећа ласте с југа крену;
да у своја стара гнезда слете;
неке птице тад ко биљке вену.

Једне лете високо у крету,
врх Тимора надлећу у кругу;
уживају у свом моћном лету,
друге птице знају тек за тугу.

Неким живот изобиља даје,
друге ставља на муке и боли;
да л` Бог види, да ли за то хаје,
свака птица полетети воли.

Ал` неким су саломљена крила,
за висином болно срце жуди;
па кад ласта на југ крене мила,
осећају страшне зиме ћуди.

Тад угину у тешким мукама,
судбине су оне јадне, клете;
у тршћаку, храстовим гукама,
неке птице никад не полете.

MOJA MILENA

Evo i danas kiši kao onog davnog predvečerja
kada te ugledah na trgu Sv.Marka u Veneciji ;
O , kako sam se glasno smejao sinjorima koji su te pogledima svlačili
i saplitali se okrećući se za tobom moja Milêna …
Sećaš li se zvuka crkvenih zvona , one blagodetne majske kiše
što nas je tu noć i krstila i venčala , ljubavi mladosti moje ?
Sećaš li se Milêna koliko te je dične gospode htelo ,
a ti si izabrala dugokosog hipija koji je svirao gitaru
i umesto ” O sole mio ” pevao Hendžinu ” Foks lady ”
ispijajući flašu vina koju nije imao čime da plati ,
pesmom te vabio : – Svrati kod mene , lepoto svrati …
O , kakav smo čudan par bili moja Milêna…
Tvoja zlatasta duga kosa i moja crna , duga , umašćena ,
tvoja haljina ” Koko Šanel ” i moje umuzgane , izbledele ” Rifle “…
A kišilo je sve više miléna moja Milêna …
Kišilo je dok smo u gondoli vodili ljubav do ludila i nazad ,
dok nas je stari gondonjero sa smeškom posmatrao
govorila si mi sladostrasne pogane reči ,
ispijala iz mene i zadnje kapi sladostrašća moja Milêna …
Već je svitalo mileno moje kada si u izlogu male juvelirnice
ugledala srebrni lančić sa smaragdom u medaljonu .
– Pogledaj – rekla si – Liči na tvoje oko !
Zvonki prasak stakla …i onda smo dugo trčali , trčali …
Još je kišilo Milêna kada sam ti moje smaragdno
oko stavio oko vrata i dugo , dugo te ljubio mileno moje …
Iz luke se začula sirena trajekta i opet smo potrčali .
I ti si morala za Poreč , baš kao i ja , moja Milêna ;
još je kišilo i svi u potpalublju , samo mi na kiši .
Govorila si : – Evo ti moja adresa . Ne zaboravi me .Piši !
Grlio sam te , ljubio i obećavao , a ti znala si da lažem !
A kako sam i mogao istinu da kažem ?
Kako da kažem da ljubio te skitnica što tamo
nekom stihu je vičan …da te u Veneciji
voleo vagabundo što svetom luta i sebi slične traži ,
da iz drugog sveta on je …drugog Milêna, drugog potraži …
* * *
Sećaš li se našeg zadnjeg poljupca Milêna ?
Rastali smo se na peronu tuge :
Otišla si do tvoga kolosjeka , ja do moje pruge ;
Dugo sam ti mahao kad ušla si u vlak za Zagreb ,
a ja ostao da čekam voz za Beograd…
Еh… Moja Milêna…