БОШКО И ADMIRA

(soнеt 143.)

Беше једном један град, opsednut iznutra i spolja,
у њем` двоје волело се, Božija je bila volja;
око њих ватра, гранате, blagodet vatra proguta,
на кога Бошко да пуца, u srcu rana mu ljuta.

Из града пакла утећ` мора, oboma želja beše,
само су љубав желели и ništa drugo ne hteše;
преко Врбање летеше, tamo je sloboda bila,
метак покоси Бошка, nad njim se Admira povila.

Сотоне на мосту љубав убише, pade Admira,
телом је својим прекрила Бошка sarajevska vila;
душмани мрски, проклети, ne našli nikada mira,

зар су због љубави кривa dva mlađana bića mila?
Тај злочин тежак, претежак, pamtiće doveka raja,
да рата никад` не буде, nikada više belaja.