СТАРА ВИОЛИНА – Душан Комазец

Усамљена крчма далеко од пута
призива и мами неизмерним пламом
све оне чемерне чије срце лута
тишинама дугим, непрегледном тамом.

Испијена чаша жедне усне љуби.
Два погледа оштра, речи грубе,злобне.
Заискриле очи, мисао се губи.
Ваздух затрепери од слутње злокобне.

Тад Циганин стари виолину узе.
Звуци и одјеци прелили се, њишу.
Завађене мире, а надошле сузе
с чашом старог вина новом сузом бришу.

Плаче виолина, јер зна ако стане
злослутне ће мисли поново да плану.
Гудало уморно, струне устрептане,
ал’ старачке руке неће да одану

Док сви у севдаху ноћ проводе дугу,
као нож, бол оштар грудима му сину,
али не хте песму која лечи тугу
да спречи, те срце старачко умину.

Нема више циге, а крчмом далеком
још лелуја песма, али тужне струне
не јецају снено, јер на гробљу неком
стара виолина с њим заједно труне.

Настави са читањем “СТАРА ВИОЛИНА – Душан Комазец”

Visits: 256
Today: 6
Total: 155877