МИЛИЦА ДЕТЕ
Реку суза исплакала мајка,
Проклињући звериње без душе.
Што уграбљу њено чедо мило,
Молећ сузе да и њу угуше.
Двадесет је година већ прошло,
А мајци је као јуче било,
Кад је пошаст отргла тај цветак,
Оставивши мајци празно крило.
Кћери моја нераспукли цвете,
Надам ти се сваке црне ноћи,
Да у крилу ти ћеш опет сести.
Да ћеш мајци у радости доћи.
Јер ти мајка даном рубу спрема.
Да опреми све твоје сватове.
Брат Алекса младожењи преда,
И Душица сејом да те зове.
Плаче мајци неутешна душа,
И призивље Зорана ко брата,
За утеху мајке му Миланке,
Њојзи старој да отвори врата.
А он њеној Милици нек буде,
Као отац што би ћерци својој,
На узглављу тепао јој мило
Дивне бајке, држао на крило.
Сада ти је Сања као сестра.
Од ње учи она много знаде.
Свему лепом учиће те она.
Вас две сестре сад сте наше наде.
Немој мајко да ме оплакујеш.
Око мене светог је обиља.
Света мајка одгајила мене,
У обиљу доброте и миља.
И утврди твоје мило дете
У Тврдошу Богомајке здању,
Све у нади погребених душа
Зло не влада, љубав да се слуша.
© Мирослав Мирко Стојадиновић