Навара

Please wait...

Пролог

Навара предуго беше одвојен од свих које волеше. Још овај пут, мислио је, и вратићу се али то понављаше годинама, које остави за собом. Била је зима са мало снега, а он, лечио је још свеже ране, које доби у последњим ратовима. Тада, те зиме, виде Кејл, чу’ јој глас и смех. Виде је лице, лиице, које никадa неће заборавити. Кејл унесе мирис пролећа, беше средиште свега. Сви јој указиваше пажњу. Он, који више не беше млад, не трудише се много око ње, пушташе живот да га носи, не марећи много за себе. Ипак, време их зближи и Навара је заволе. Волео је њу, на само себи знан начин, на начин, којим је други не волеше. Навара се изгуби у гужви, пре него славље и поче. Виде Кејл, јави јој се и пожури ка својим одајама. Не прође дуго кад зачу куцање. Навара отвори врата. Кејл, ушла је у одаје не погледавши га. Седе крај камина. Он јој се придружи. Причаше и смејаше се. Поноћ већ давно прође, кад Навара погледа Кејл. Виде да спава. Приђе јој полако и са много љубљви, пребаци свој огртач преко ње. На тренутак, она отвори очи и поново утону у сан. Погледа Навара, још једном, њену сном заустављену лепоту и тихо изађе из одаја. Морао је да крене, да крене у још један рат. Брзо опреми коња, потом и себе. Када изађе у двориште, у Месечевом зраку који се проби иза јесењег облака, виде њу. Стајала је, горда и лепа чекајући га. Приђе јој лагано, стаде пред њу и погледа је у очи. Кејл скиде своју гримизну ешарпу и веза је око Наварине леве руке. Одједном посрте и он је придржа. По први пут, беше тако близу њега. Полако, он спусти своје усне на њене. То потрајa, тек један трен. Навара узјаха и крете, осврну се још једним, гледала га је мирно, погледом који је све говорио. Дубоко у шуми, Навара сјаха, окрете се у правцу тврђаве и осети немир. Кејл, она беше тај немир. Ту, у дубини шуме, остаде до јутра, сам са својим мислима. Тада узјаха, пободе коња и нестаде у јутарњој измаглици.

Смрт

 Oко Наваре, лежаше мртви непријатељи, живи тек пристизаше. Тада схвати, да био је сам, један против свих. Сада, већ осећаше болове, знао је, још један напад неће издржати. Живот га напушташе, са сваком капи крви, која излазише из рана. Снаге у њему више не беше. Дисао је све теже, скиде шлем. Бејаше у кругу, непријатељи стајаше око њега, али не прилазише. Тада паде, док лежаше, чу’ звонки удар метала, додир мача и штита. Звонки додир, одзвањао је бојним пољем. Част, проструји му мисао кроз главу, част за умирућег непријатеља. Погледа у небо, сети се Кејл. Полако, завуче руку под оклоп и додирну ешарпу. Виде je тада, у последњој мисли, док праћен звонким металним звуком, тонуше у црну и хладну измаглицу.

Почетак

Навара отвори очи, лежао је на леђима, сред крвавог житког глиба. Гледао је горе. Горе, где би требало да буде небо, ничег није било, ничег сем црне тихе празнине. Би му чудна, та нова слика али бол, који му се јави у глави, не даде му да мисли о томе. Покуша да устане, није успео. Покуша поново, не успе ни тад. Полако се окрете на бок и са муком се придиже на колена. Устане, посрну али не паде. Погледа се, оклоп му беше блатњав, улубљен. На местима, где металне заштите није било, зјапиле су ружне ране, нису крвариле. Заборавивши их на трен, погледа около. Ту око њега, треба да је бојно поље, међутим, сем блата, крви и понеког сабласног шибља, ничег не беше. Додирну ране. Бол није осетио. Тада схвати, да сем бола у глави ништа друго ни не осећа. Све ово, није схватао али би му свеједно. Осврте се још једном и крете ка нечему, што му је личило на пропланак. Док се кретао кроз глиб, бол у глави му је јењавао и тада, чинило му се да чује, наизменично крик, који чу’ на бојном пољу, који значише смрт, а потом плач, тек рођеног. Уз те збркане звуке, није приметио да се попео на узвишење. Погледа напред, ако је то ту, уопште и постојало. У даљини виде одсјај више пламенова. Били су разбацани, без икаквог реда у тамној даљини, која се пружала унаоколо. Одлучи да крене ка најближем одсјају, а тада попут муње, јави се сећање: њен лик, замак, бојно поље, врисак и на крају смрт. Сети се и ешарпе, њене свилене ешарпе, коју доби од ње пред полазак. Завуче руку, под прљави хладни метал и извади комад свиле. Чудило га је, да је остала тако чиста и недирнута, чиста као и његова љубав према њој, а прошла је све битке са њим. Осети нешто, личило је на поветарац и ту, усред крви и блата, чинило му се да осети, мирис цветних поља, мирис земље после кише, али то му је сад било најмање важно. Веза ешарпу око леве руке, на исти наћин, како је и она то учинила, онога дана, кад украде јој усне и оде у ноћ. Дуго је ходао ка пламену, можда и сувише дуго, али није осећао ни умор ни глад. Осећао је, да сви одговори о овом уклетом месту, леже тамо, код оних пламенова. Док је ходао, повремено би чуо крик и плач али о томе није бринуо, бар не сад. Коначно, стиже ближе и разазна обрисе. Пламенови које је раније видео, биле су бакље. Четири бакље на угловима каменог олтара, барем му је тако изгледало са те даљине. Тад, опази човека, стајаше на олтару са блиставим црним оклопом чуднога сјаја. Оклопник имаше лук, мирно узе стрелу, која стајаше пободена у камен олтара. Стрела, укупно са оном у руци оклопљеног срелца, било је осам. Са места, на коме је стајао, није могао да их преброји али на неки демонски начин знао је њихов тачан број. Тада прва стрела крете у вис. Није чуо, њему познати звук, али мало затим он поново чу’, крик онога што дочека задњи дан, а потом плач новорођеног. Сада је знао, да оно што је раније слушао, било баш ово, крај и почетак. Оклопник тад узе другу стрелу, одапе је пратећи њен лет. Звук смрти и плач се поновише и Навара схвати да само то и чује. Потрча ка олтару и стрлцу, који настави свој посао, не примећујући га. Стрле, без звука летеше негде горе и Навара тек сада погледа за њима. Тамо горе где им је био циљ, лебдела је мрежа белих нити. Било их је безброј, биле су натегнуте и разапете али без почетка и краја. Одапета стрела кидала је на свом путу нити, али само по једну и тада је Навара чуо смрт и рођење. Одједном престаде да трчи и стаде као укопан, јер око леве оклопникове руке, спази гримизну ешарпу, исту као његову. Од каменог олтара, делило га је неких тридесет копаља али он је и даље стајао гледајући ешарпу, коју носише црни оклопник. Тада задња стрела полете горе. Звукови се поновише, тада га оклопник погледа и нестаде у прозирној измаглици, која се пови олтаром. Стајаше Навара тако још неко време а онда, опрезно приђе олтару. Стиже до њега. Бакље и даље гореше. Олтар, не много велики, бео од ручно клесаног камена, нераван али чист, без обзира на сав крвави глиб око њега. Бол у глави јави му се поново, Навара седе на олтар и покуша да среди мисли. Није могао. Тада скиде ешарпу и приви је на лице, осети њен мирис. Сети се очију, руку и њених усана, које давно само на трен пољуби. Сети се ветра, који мрсио јој је косу. Са тим мислима, леже на олтар и нешто налик на сан, на сан о њој га савлада. Одједном се трже, био је будан. Пробудио га је неки нов осећај. Тада осети да има нешто у левој руци. Полако, скрете поглед и виде лук. Стреле, беху пободене на ивици олтара, њих осам. Погледа горе, мрежа нити такоће беше на свом месту. Тада схвати, не сазнаде како, али би му јасан задатак. Устаде, црни оклоп пресијавао се неким чудним тамним сјајем, гримизна ешарпа беше му на левој руци. Узе стрелу и одапе је. Звук стреле није чуо. Стрела покида нит али сада Навара не чу’ никакав звук. Одапе другу, трећу, седму. Сада је био сигуран, да ће свака погодити нит, а тада нечији живот биће завршен. Иако није могао да види, знао је и то, да негде горе, на врху мреже, после сваке смрти, рађа се нови живот, а нова нит биће разапета. Узе задњу срелу из камена, пусти је пут нити и погледа у страну. Виде човека у прљавом оклопу, како га гледа. Придошлица, на левој руци имаде, везану гримизну ешарпу. У тренутку, док је нестајао у измаглици, гледајући свој прљави лик, који стајаше недалеко од олтара, знао је да вечно ће живети. Није га занимало, ко му је поверио овај задатак, вечни ритуал, који ће се понављати после одређеног броја одапетих стрела. Такође је знао, да ће у овој игри живота и смрти, једнога дана, његове стреле угасити животе оних које је волео, животе оних који су њега волели, нити оних који су га мрзели. Знао је, да ће се једном прекинути и њена нит и тако угасити је живот. А волео је њу, о како је само волео. Поново додирну комад гримизне свиле и њен лик се јави. Са тако помешаним осећањима ако је то тако могао назвати, потпуно нестаде са олтара. Није знао, да ли је Анђео смрти или Анђео рођења али у овом кратком трену, то му беше потпуно неважно, јер био је већ давно мртав.

Епилог

Дошло је рано пролеће, ратници се вратише из бојева али без Наваре. Кејл схвати, да га никада више неће видети. Болело је и то, што му не нађоше тело. На попришту битке, оста само његов мач и штит, који беху потом обешени у ходнику душа. Често Кејл ходише тим местом и увек би додирнула његову опрему. При сваком додиру, сваки пут, добијала је ново сазнање о њему. Знала је, да није га довољно упознала. Сада је знала, зашто је тако дуго само посматрао из далека. Знала је и то колико ју је волео, знала је, да није лагао оне ноћи када је отишао. Схватила је, да ће у њеном животу бити и других али да је нико неће разумети и знати као Навара. Познавали су се веома кратко, али у једном мајушном али предивном трну њихових живота, осетили су оно за чим обоје трагаше. Навара кога више нема, кога она више нема, остаће исконски осећај љубави. Са болом, који ће остати, знала је да ће заувек скривати oд других, оно што осећаше за њега, јер он, Навар волеће њу онако како је само он знао, не мислећи на дубину уклете таме, у којој сада се налазио.

Према кратком стрипу

10.11.1997.

111 пута прочитано

1 comment

  1. Please wait...

    Ovo sam odmah citao kada si mi javio ali nesto mi nije islo/tehnicki/ da se javim.
    Prava prica po mom ukusu, ne samo sto sam zaljubljenik srednjeg veka i svih onih sada zanemarenih svetova, nego prica je sasvim dobra.
    Pozdrav !

Оставите одговор

Your email address will not be published.