ДелКастре – Зоран Матић

ДелКастре ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први … Настави са читањем “ДелКастре – Зоран Матић”

No votes yet.
Please wait…

Zoran

ДелКастре

ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме  лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;

Узми ме,

Узми ме,

Буди ми господар,

Не бој се ватре,

Она, није непријатељ.

Полако, пружи руку ка њему. Ватра га не опече, иако му рука би у пламену. Прихвати балчак и осети струјање кроз тело. Подиже га изнад главе, с’ обе руке и на мрвом језику, који и праоци заборавише прозбори;

После зиме и лета,

Ко мач ватре,

У руке узме,

И њиме, за добро влада,

По смрти,

У пламену се рађа,

Он биће снага,

И освета оном, ког води,

Нечасти снага.

Покушаваше, да му га отму и бољи и лошији од њега али спржени дланови, осташе  једино одличје тих покушаја. Желеше га  краљеви и лордови али нико му га не узе. Због мача, који нико не заслужи сем њега и оног што носише у себи и својој души јер никад не клечаше и не сагињаше се, би протеран на најудаљеније границе царства али и поново враћен у Асарион, јер једино он, храбро заповедаше њиме. Временом, заволе стару тврђаву, која је увек  прва била на удару хорди непријатеља. Он и стари Асарион, штитише царство свих ових година. ДелКастре приђе мачу и помилова га. При додиру, поново осети оно струјање, које сазнаде при првом сусрету. Негде из дубине сећања, јавише му се и речи, изговорене некада давно.Чудно, помисли ДелКастре, свих ових година, нисам их се могао сетити и ни једну прозборити. Некако је знао, да је дошао час, да он врати дуг свом верном саборцу.

Сутра,

Сутра, је наша добра борба,

Сада се одмори,

А ја ,свој дуг вратићу теби,

Ма шта то било.

Пришао је прозору. Успут, узе огртач и уви се у њега. Хладно је помисли, зашто ми је хладно, па напољу је још лето. Погледа у Сунце које је тонуло и врати се својим мислима.

Сви су отишли,

Чак  и храбри лордови,

Већерас Асарион,

Без стражи ће бити,

Сам,

Сам, као и ја,

Говорили су да треба поћи,

Бежати,

Пред оваквима, ја бежао нисам,

Сећам се,

Сећам се битака,

Ја сам их  водио,

Водио и односио победе,

Сад Сунце залази,

И доноси, мирис непријатеља,

Ено га ту,

Ено га, иза кланца Етал,

Осећам мирис ватри,

Осећам мирис,

Згаришта и ватри,

Осећам мирис, крви коју доносе,

Сви су га осетили и отишли.

Идите ако желите,

Ја пустио сам вас,

Али ћутите,

Ћутите,

Не говорите,

Ја знам, шта речи имате,

Није узалуд,

Не, није узалуд,

Ви, у дубини срца, то знате,

Знате да,Ако издаш живот,

Да ако издаш живот,

Ни смрт није важна.

И ко, сад пред зидом нам стоји,

Они што жене не дираше,

Они што попут волова ричу,

Или они што,

Рукама, јер речи немају машу,

Они, што злато љубе,

Од части више,

Они што издаше,

Они, што од битака,

Правих бежаше,

То пред вратима, Асариона стоји.

Сутра,

Сутра, када Сунце изађе,

Ја, осетиђу мирис борова,

Мирис јутарње траве,

Отворићу врата,

Тешка врата, Асариона,

Спустићу мост,

Онда, ћу чекати,

Онда ћу чекати, да дођу,

Овај пут сами,

Да сами,

Ја и Асарион.

Ако паднем,

Пашће Асарион,

Пашће све.

Други то не виде,

Не виде од страха,

А не знају, да нема чега се бојати,

Ничега, сем истине.

Ни смрт,

Ни смрт, није страшна,

Она ослобађа,

Бол,

Бол  је тај,

Он, страх нам ствара,

Бол, а не смрт.

Можда у мени, сад,

Више нема части,

Али oвај пут,

Ово је моја битка,

Можда последња,

Можда не.

Губо сам их али ратове добијао,

Узвраћао сам ударце,

Али знао и да их  примам.

И болело је,

Можда, сам грешке понављао,

Иако се на њима, ући вештина,

Али једно сам знао,

Пријатељства, кратко трају,

Људе, завист заведе,

Они, то не виде.

Бес понекад, затвори очи,

Затвори душу,

И ја, своју сам затварао,

Затварао за све,

А онда, бих  је отворио,

Отворио и поново прихватио,

Добро и зло.

Сунце је зашло,

Можда је ово, последњи дан,

Идием сада,

Вијориће се заставе,

Упалићу бакље,

Упалићу их,  нека се виде,

Нека виде, да Асарион живи,

Нека виде, да чекам,

Нака виде, да нема страха,

Иза ових старих зидина.

ДелКастере седе на камену клупу и наслони се на зид.

Последња ноћ.

Моја последња ноћ.

Погледа ка мачу, који не губише сјај. Сан га опхрли и он заспа, тонући све дубље, ка граници снова и успомена.Пред јутро, прену се из сна. У бунилу,  једва помичући усне рече;

Време је,

Време за битку,

Последњу.

Пришао је зиду и скиде мач. Опаса га. Оклоп и штит, остави да стоје у углу просторије, овај пут, не беху му потребни.Изађе у двориште тврђаве, осећао је мирис летњег јутра. Први зраци Сунца, пређоше преко кула Асариона и огрејаше боровима прекривене, падине планина Грид. Пошао је ка капијама, полако и за неки трен их отвори. Мачем, пресече конопе, који држаше стари покретни мост, који са треском паде преко канала, који чуваше Асарион од непријатеља. Пређе мост и окрете се ка старој тврђави. Заставе, које подиже, храбро се вијорише на кулама и бедемима. Бакље догореваше. Волеше он стару тврђаву, јер пуно заједничких   успомена имаше.

Живи у миру, Асарионе,

Живи у миру,

И нека су године ти добре.

Ја, вратићу се теби,

То сада осећам,

То сада знам.

Окрете се ка путу, који водише од кланца Етал. Виде, у даљини прашину, која се полако дизала. Непријатељ је долазио. Мач му поиграваше у руци. Чуо је опет, његов глас. Чинило се да говори,  да се не боји и да ватра није његов непријатељ. Све биће добро, говорио му је глас, када приђу, подигни ме и победићемо. Не јуришај напред, сада кад сами смо. Будимо лукавији, будимо мурији. Реши да послуша познати му глас.Тада хорда пристиже. Чу’ љуте повике, претње. На хиљаде, бесних гласова викало је и вриштало, шаљући мржњу, завист и злобу ка њему. Повика ка непријатељу;

Приђите проклетници,

Приђите и осетите,

Осетите,

Додир хладног челика.

Осетите,

Мирис крви,

Па ви га ширите,

Проклети били,

Ово је ваш последњи бој,

У име Асариона!

Подиже мач, који држаше са обе руке. Јутарње Сунце се помрачи. Ветрови се подигоше, носећи мирис смрти. Планине се затресоше а земља дрхташе.Непријатељ, до који трен пре, сигуран, сада уплашено гледаше око себе, сав бес сила које ДелКастре дозва.Виде ДелКастре, како испред њега, од кланца Етал, нићу ватрени стубови. Један за другим. Окруживали су непријатеља, са свих страна. Неки покушаше да побегну али ватра би бржа. Чу’ ДелКастре крике у самртном ропцу. Насмеја се и спусти мач. Коначно, стубови ватре се затворише, у неправилном кругу, иза леђа јединог браниоца Асариона. ДелКастре крете ка гомили, задајући ударце, још уплашеном и сада већ немоћном непријатељу. Витлаше мачем, који је секао ваздух и тело. Поново, зачу крике далеко пред собом и виде, да ватрени стубови сужаваше круг, прождирући непријатеља. Још јаче замахну. Крв непријатеља, била је на њему. Није стајао, ишао је напред и борио се, јер одавно научи, да непријатеља, мораш потући и затрети. Борио се за нешто, што бар за њега би част.У часу, кад и последњи непријатељ паде, неста ватре. Неста је нагло, како се и појави. Ветар престаде. Све се смирило. Стајао је сам, насред бојног поља, са мачем у руци. Победио је. Сунце га озари и он осети његову топлину. Осети тугу. Тугу за временом, кад пријатељ би пријатељ, тугу за временом, кад не би страха у људима.Окрете се ка Асариону. Погледа тврђаву која му дуго би дом. Заставе су се вијориле на Сунцу слободе. Погледа ка највишој кули тврђаве а мач му заигра у руци, као пуно пута до тада. Врати га у корице и крете ка градским капијама. Уђе у велико двориште а затим уским степеништем ка кули, где први пут узе свој мач. На кули Асариона, он испуниће завет који прими некада давно.Кула би пуста, као и свих предходних дана, кад неста храбрости и пред непријатељем сви напустише Асарион. Гледаше са куле ДелКастре планине Грид. Лепо је било јахати, по пропланцима борових шума и ловити дивље коње, по обронцима масива, који се у полулуку наслањаше на кланац Етал. Из успомена, прену га нешто иза његових леђа. Ниоткуда, као и давно, док’ обилазише страже, појави се црни монолит унутар ватре. Ватрени круг, сад би шири. Тада зачу речи, које долазише свуда око њега. Сада, то беше скуп,  помешаних, али већ одавно, њему познатих гласова, који му говораше;

Ми ратници,

Племена Валор,

Чувари завета,

Старе вере,

Иза планина Хистрид,

Далеко иза севера,

Давно прваром нестасмо.

Наш ред неста,

Без наследника,

Тела нам раскидаше,

Раскидаше и спалише,

А пепео расуше,

Али наше душе, створише мач,

Мач за праведне,

Храбре и достојне.

Векови прођоше,

У потрази за достојним,

Да мач такав узме,

Нико, до тебе то не учини.

Док  те посматрасмо,

Знали смо,

Да душа ти, није без греха,

Али ипак ,чистија од других.

Имао си храбрости,

Храбрости,

За мале и велике победе,

Храбрости, да дођеш до циља,

Храбрости да,

Одбациш слатке и умилне речи,

Оних, који ништа не обећаваше.

Претње те нису плашиле,

Јер познавао си људе,

Знао си врлине и мане,

Јер и ти си их имао,

Знао си, шта и како ћеш радити,

Знао си пут.

Понекад те је нестрпљење,

Бацало на дно,

Али ти,

Устајао си,

Лечио ране живота,

И поново живео.

Многи су те мрзели,

Ти, знао си,

Да онај према коме,

Не постоје осећања,

Пада у заборав.

А тебе, памтиће,

Памтиће те,

Добри и зли,

Свако на свој начин.

Први ће те волети,

Други мрзети.

И љубљв су ти крали,

Из срца ти је кидали,

Али никада је нису уништили,

Волео си, и био вољен,

Али то, био је твој живот,

И говорио си, да га не би мењао,

Говорио си, да био је добар,

Добар, свих ових година,

И да ти, не би пристао на други.

И ниси,

Сада пред тобом,

Стоје два пута,

Сада можеш да освариш,

Све своје жеље.

Можеш се борити,

Против зла,

На један други начин.

Ако уђеш у круг,

И не положиш мач,

Попут демона,

У снове зла,

Ти учи ћеш,

Бићеш страх,

У јутарњој роси,

Страх,

У дугим тамним ноћима,

Владаћеш умом злих,

Јер само страх,

Над злом победу носи.

Владаћеш њима,

Побеђиваћеш њихово зло.

Ако га положиш,

Он ће нестати,

И поново ће проћи,

Векови,

Док неко га не заслужи.

Ти сада можеш ићи,

Свој задатак си извршио,

Без страха,

Сад ратниче одлучи,

Одлући шта жели,

Ти душа.

ДелКастре додирну хладни камен Асариона. Опрашташе се са старом тврђавом. Погледа ка Сунцу које би у зениту. Погледа планине Грид и полако уђе у круг, кроз ватру, која му не беше непријатељ. Ватрени круг неста, као што се појави, односећи ратника, у нове бојеве, које ће водити на један други начин.

07.09.2003.

(Прочитано: 22 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.406 пута)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif