ВРАНАЦ
Оседлала сам вранца без премца,
јарана за ноћне хајке
до звезда и даље пут месечине
у причи што подсећа на бајке…
А, грива му је тако дуга,
и мрси се о поља и шуме,
прочешљана и мириса пуна
добија нијансе још црње…
Фркће у галопу, сева и ломи,
као да играју муње
и да се по неки гром проломи
по кошуљи од тајни кроз грмље…
Огледа се о таласе речне,
па онда назад у касу
очеше се о Северњачу
и сјај се по небу расу…
Копита јака, а ноге витке,
припила сам му се уз врат,
као да смо сред највеће битке
па множимо из сата у сат
све оне чаробне нити
од сумрака до јутра кроз мрак!
Чека нас следећа ноћ!
© Миладиновић Сандра