У СПОМЕНАРИМА….
Да бирам тренутак
то би био овај
додирујем руку
ја бих само твоју
или доба дана
ја бих оно јутро
кад дочеках будна
најсветлију зору!
Да мирисе чујем
ја бих запевала
лепше но икада
видела бих речи
из усана твојих
као да су свирала
пољупци потока
стремили би реци…
Да сањам ко срна
плашљиво бих такла
тај први зрак сунца
што промаља зором
и твоје бих срце
ја нежно примакла
бисере низала
том најређом бојом…
Али ја сам жена
нежна плаховита
душа која лута
међи валовима
у крошњи сам липе
ил’у пољу жита
стих што још читају
у споменарима!
Миладиновић Сандра Мајра