Previous Next

Moja majka – Stjepan Herman

Majka mi krisom donosi mast i pekmez. Ja pisem pesme. Ona se ne razume u te
“ Zavrzlame “ ali zna da mi mast i pekmez trebaju, uzdise sto njen sin pise pesme ali… Kakav je-da je, njen je.
Ima ona jos jednog, on je zidar i zgrce milione.Njemu nista ne treba, zdrav je kao dren i ima para.Samo da vidite kakvu je kucu sazidao. On od oca moze pozajmiti milione, usluzi se pa vrati.
… Ja pisem a majka pita mog druga :
Sta ti radis sinko ? Moj drug je auto mehanicar, majka ga mazi pogledom:
-Dobro, dobro sinko, sada svi imaju auto i ti ces moci da zivis…Ova moja nesreca… Tu majka odmahne rukom i nastavi da vadi iz cegera.
Otac me se odrekao jer neznam da tanjiram njivu ni kuce da zidam. Da mu je i drugi sin takav i njega bi se odrekao…
Tada bi majka morala da vuce dva cegera.
Za rodjendan sam joj kupio maramu, svima se hvalila da je dobila poklon od sina. Niko nezna kada je njen rodjendan i koliko para „ukrade“ kada na pijaci prodaje. Ja znam i jedno i drugo i ponekad napisem i neku pricicu.
Drugar joj citao ovu. Nije htela da ga „izda“ i plakala je u cosku. Pocinje da shvata te „zavrzlame“.Jos uvek joj krivo sto nemam kucu ali moje drugare ne pita vise:-Sta radis sinko ?
Za bozic ce mi doci majka, naravno doneti milostu i sedeti nedelju dana.- Da mi kuva dok ja ne nakupim tih zavrzlama da ih bude “ Puna Knjiga “
***

51 пута прочитано

Kamenolom

Napusten, osakacen a ipak gord, do oblaka stize, sa morem nicega oko sebe.
Ceka na vetar da muzazvizdi kroz stene, na pticu da mu se krikom izjada. Sunce iskusava svoju snaguna izboranim stenama, prepeceni vazduh plese svoj umorni tango. Zmija ostavlja vlazni trag na sprzenoj zemlji, guster zmirnu na jedno oko kao da zeli reci
– Video sam te stara lopuzo- Sve je opet stoicki mirno.
Stara stena otpusti par kamencica koji se uz graju pocese kotrljati. Kao da su se utrkivali svojom radoznaloscu, isli su sve brze.Jedan mali se zaplete u krzljavu zbunje okrete se jos par puta u zelji da se otme ali ga staro korenje zadrza. Tuznim pogledom je ispratio bracu koja se dalje nizbrdo kotrljase.
Uz graju grupa sleti na put, tu ostade jedna omanja grupica koja nije imala dovoljno zaleta. Veci i odlucniji brzo pretrcase put misleci da ih tamo dole bog zna sta ocekuje.
Ponor cuvsi graju razjapi celjusti ocekujuci par slatkih zalogaja. Reka se umiri i pripremi za dolazak onih najsmelijih i najradosnijih da ih svojom hladnocom scepa i mrvi, mrvi do peska.

Ucutkan groznom sudbinom „izletnika“ kamenolom nemio oplakuje deo svoje kamene utrobe.Jedva cujnim jekom pozva vetar da mu otegnutim zvizdukom zameni narikacu. Zagrlio je dva zbuna i nadneo se da ih pomiluje…
Oblak se spotace o najvisu stenu i posla svoju svetlecu psovku.Pljusnuse i prve kapi kise. Tanki mlazevi vode lutaju bespucem trazeci reku. Negde na sredini puta zardjali slomljeni pijuk pusta svoju prljavu boju mesajuci je sa cistotom okoline…
Mrak grebe vrhove stena i polako silazi padinom ka podnozju.Muk. Ptica se promeskolji u gnezdu i zakrili mladunce.
Ponor zatvori usta i izravnja se sa tamom. Noc zagrli i izmiri celu okolinu.
***

38 пута прочитано

Svadja

Zakasnela nocna svetiljka
zmirkavih, zutih ociju
procitala je svoj
poslednji ljubavni roman.

Sinoc je bilo teskih reci.
Mesec je cutao
drzeci u narucju buket zvezda.
Ti si otrcala uvredjena ne uzevsi ih.

Neka se vetrovi pred
mojom kucom ne tuku.
Duga nek ostavi
moj potok na miru
Mesec nek miluje
neku drugu njivu

Nocas sam poslednji put
Oplakao nju.

48 пута прочитано

PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

PEJZAŽIMA UMA

Mesec me goni,
ja neću!
Noć duga.
Meni se spava.

Mesec razbija prozor
i leti kandžama
mašu da pokrene,
ja neću
da mu pomognem.

Zavesa pade!
Mesec zajeca,
pa pobeže,
kao bednik u maglu.
San polako stade
da hvata pejzaže uma.

Slatki trenutak
tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše
ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…

Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?

Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!

Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla
tog ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista,
večno u meni
što znam,
da i sam,
ne znam ništa.

I ko će nam podariti
taj silni glas,
da hiljade misl,i
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire nepoverenja?

Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju u reku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da pukne u letu,
na ivici postojanja.

A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah po rodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?

Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…

A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku
što tajnu mora da ščepa
u svoje vode.
No uzaludan je
zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi,
a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna,
nepogode…

A svaka
noć
duga…

(C) Ljubodrag Obradović

40 пута прочитано

Sastanak – Stjepan Herman

Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan oci otkrise. Mislio sam da letim, padam, da sam sitniji od mrava i veci od diva, bedniji od prosjaka i bogatiji od cara. Na smrt se razboleh i celik zdravlje udahnuh tog sekunda. Neznam kome prvom svoju srecu da kazem a tako bih se rado pohvalio celom svetu.
Sada nemam vremena. Kisa ne pada, trcim u park da zalivam cvece, da zamirise kad ona dodje. Dajem baksis gradskim cistacima da ga do bolesti ociste. Bacam semenke i djakonije slavujima da se naviknu dolaziti i u horu zapevaju kada se ona pojavi.
Imam jos nedelju dana da pred ogledalom vezbam kako cu joj ruku pruziti, kako je pogledati, kojim gestom joj pokazati park a precutati svoj aranzman.
Vezbam, vezbam, a znam da cu sve zaboraviti kada me pogleda. Znam da cu drhtati, mozda i zamucati. Boze daj mi snage da progovorim ili bar na pitanja da odgovaram.
Hej sledece nedelje imam sastanak ako do tada…
Ne umrem od straha da nece doci.

45 пута прочитано

Nešto zajedničko – Stjepan Herman

U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse.
Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto „onomad“ iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom.
Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom bivsom: Rospijom, ostrokondjom, zivinom, kalasturom. Naravno sve govori u korist bazenskog sveta.
Nekoliko sredovecnih dama sa kitnjastim kapicama rezgleda trziste i merka par muzjaka koji bi mogli doci u obzir za usamljenicko sanjarenje u cetiri zida.
Voajeri apaticno bulje u kafu jer ovde nema golicavih tajni, sve je tako dosadno-otvoreno.
U uglu vremesni srednjo-klipan pod strogim okom svoje“lepse polovine“ od 168 cm. visine i 105kg zive vage kao nezainteresovano cita novine.Njemu „kao“ one druge lepe zene nisu interesantne- Lazovcina-
Matorci plivakaju i naglas broje koliko su puta preplivali bazen da dokazu svoju vitalnost i inpresioniraju neku skoro uklimaksenu bakicu koja bi mozda opet htela da radi „One stvari „
Par homosa ako ne trcka u pisoar pezljivo merka neke za njih interesantne muske detalje uz kikohuce komentare.
Na levoj strani hale, sa vodom jedva do kolena: Cici, vristi, skakuce i prska se najbucnija grupa sa pecatom iskrene radosti.Samo oni vole bazen zbog bazena.
Tu caruju nevini, bezazleni klinci, mozda su zbog te iskrenosti Boziji ljubimci.
Sedim u cosku, pijuckam pivce i sortiram tu saroliku gomilu.
Ipak svi mi imamo nesto zajednicko
– Golicavi miris hlora u nozdrvama –

48 пута прочитано

Baš tamo idem – Stjepan Herman

Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ?

Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice.
Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na glavu.Odlazim i ako znam da moram proci nekim ljubljenim ulicama.
Tvoju kapiju sam zaobisao. Krug je bio veliki, veliki. A mene nigde.
Pisti voz, poziva me nerazumljivi glas preko
krestavog zvucnika.
…Provala oblaka, svetlice. Jedan grom pocepa nebo:
– To je negde daleko-
Komentarise neka starica sa cegerom ispod ruke. Odsutno mi zaigra grc na usnama i procedih vise za sebe:
– Bas tamo idem –

Stjepan Herman

59 пута прочитано

DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović

Ljuba

DA LI SAM…

Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…

Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.

O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.

Da li sam te to ja,
video srećnu…

(C) Ljubodrag Obradović 


39 пута прочитано

ОПРОШТАЈ – Зоран Матић

ОПРОШТАЈ

Тихо је отворио врата.
Потом их је затворио за собом,
Није их закључао.
У соби, полумрак,
Пришао је петролејци,
Која је висила са таванице.
Упалио је.
Сабласна светлост рашири се собом.

Кревет у углу,
Омањи ормар,
Бокал са водом и лавором, сапун,
На таваници прозор,
Са задњим јесењим лишћем.
На средини собе сто, столица.

Окренуо се око себе,
Седе за сто.
Из џепа извади белу хартију,
Стави је на сто.
Потом извади и коверат.
Отворио је фиоку стола,
Узе мастило и перо.

Дуго је гледао у бели лист,
А онда умочи перо,
И написа само једну реч,
“ Опрости ! “

Брижно сави бели лист,
Стави га у коверат,
Исписа адресу.
Наслони писмо на мастионицу.
Угасио је петролејку.

Легао је мирно,
Није се покрио,
Погледа мртво лишће на стаклу.
Насмешио се и заспао заувек.

“ Као да је знао “ – рече глас,
“ Погледај,
Како мирно му је лице “- рече други,
“ Долазе да га однесу,
Ја ћу понети писмо,
Бар толико могу.“- рече први глас.

Негде недалеко,
Зачу се звекир на вратима.

Једна жена отвори врата,
Узе писмо,
Попе се до собе на спрату.
Била је сама,
Отвори га.

Знала је да га више нема.
Примила је прво и последње писмо,
После свих ових година.

Тада је,
По ко зна који пут заплакала,
Јер још давно, све му је опростила,
Али једна тврдоглава будала,
Све ово време, то није знала.

03.10.2004.
недеља, дан 11.

44 пута прочитано

Зажмури – Зоран Матић

ЗАЖМУРИ

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.

А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.

Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти зувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.

22.02.2007.

30 пута прочитано