Previous Next

NEMA MIRA MEDJU BOŽURIMA – Miljojko Milojević

Bile

NEMA MIRA MEĐU BOŽURIMA

Baš me briga i za rimu i metar i ritam,
(iako o tome još ponešto znam,
hoću samo poruku da dam
uz najviši ton da me čuju Satana i ON.)
Moram u ove, crne, teške dane,
uz vapaj i jecaj, Svevišnjeg da pitam:
zašto je prešo u tabor Satane.

Iz dubine i bića i duše i srca skršenog,
čudim se, grcam, nemoćno, širim ruke:
o, zar On ne mari za bol i ropske muke;
za život i očaj, nebeskog, naroda svog…

Jel Svemoćni kao, zadnja, ljigava šuša,
posago glavu pod bičem Satane
i ljubi krvave skute genocidnog Buša,
i u tminu ropsku pretvara nam dane…

Šest vekova zar može da gleda
teški nemir među božurima-
kako divlja podli božur plavi
ruši, pali, ubija, otima-
na tlu srpskom Albaniju pravi.

Još crvenom božuru da ne da
od gamadi časno da odbrani
sveta groblja, njive i kućice od greda;
Pravoslavlje što kljuju gavrani…

Ako j’ od boga previše je i dosta!
Ustaj rode – u boj do Slobode!
Leči, staru, crnu, ropsku muku
diži slavnu motiku i kuku!
Goni kvarnog i surovog gosta!
Ako padneš – Lazar će te dići,
Grli će te slavni Jugovići!

(C) Miljojko Milojević

92 пута прочитано

IRONIJA – Sanja Petrović

ironijatekst.JPG

106 пута прочитано

DALEKA OBALA – Knjiga Bože Popadića Aktusa

DalekaObala

«DALEKA OBALA»

DalekaObala
Božo Popadić Aktus

Prva pesnička zbirka Bože Popadića Aktusa (1951) «Daleka obala» izlazi pred čitaoce u izdanju Foto Future iz Beograda. U noj je sopšteno oko četrdeset pesama, od kojih je na uvodnom mestu uspeo poetski monolog pesnika Oprosti mi mati, a kao završna pesma pesničke zbirke – Kada me ne bude. Izmedju uvodne i završne pesme pružaju se, kao prosuti biseri, rasute pesme iz pesnikove intime. Čitanjem upoznajemo i obuhvatamo najpre pesnikov ljubavni kanconijer ili ciklus ljubavne poezije, koju su pisali, pišu i pisaće mnogi pesnici svih nacija iz celog sveta. Pored njih, zapažamo nekoliko pesama koje su ispevane u duhu moderne, savremene pevane srpske kafanske sevdalinke, koje bi se mogle komponovati, pa možda i zapevati (Stranac tužnog lica, Ako odeš ti od mene, Njoj ostaću dužan, Misle ljudi, Ja sam skitnica, Idi od mene). Pesnikov osećaj dobro pogodjenog boemsko-kafanskog ambijenta u glatkim rimovanim stihovima ne može se poreći.

U pesnikovoj zbirci zapažam težnju pesnika da sabere i opeva svoja intimna osećanja oslikana tužnim, elegičnim slikama uspomena iz mladosti. Pesme su ispevane manje ili više uspelo, oseća se da pesnik pomno traži svoj osobeni stil pevanja i originalni pesnički identitet. U pesničkoj zbirci Daleka obala naročito se ističu jedna zrela, osobena i duboko proživljena pesma, kod koje će čitalac u nedoumici zastati, a koja nas svojom lepotom realizma osvaja i duboko fascinira. Forma je nešto slabija, ali je siže pesme izuzetno jak i vrlo originalan, do sitnica tačno uhvaćen, sjajno poetski opisan. To je istančana balada o seoskoj devici Mariji, sa naslovom Susret na proplanku, koja se izdvaja nedirnutom čistotom tužne devojačke sudbine, koju je pesnik vanredno u svojoj pesmi prikazao. Takav siže pesme teško će se naći u moru drugih pesničkih zbirki savremenih amatera pesnika i zato sam smatrao da to treba istaći i pohvaliti.

Od ostalih pesama snagom sirovig, ali zdravog realizma, osvaja i pesma Kako Balkanac ne biti, koja je istim postupkom realističkog pevanja skrenula na sebe pažnju, kao uostalom i uvodna Oprosti mi mati. U njima se zapažaju čitaocu i nameću snažna osećanja koja pesnik crpi iz uspomena na rodni kraj, na zavičaj, u kome neprestano bije zavičajno srce, suza i žalost zavičaja, koji se u pesnikovoj duši vije i provejava kroz sve njegove pesme.

Pesnička zbirka samoniklog pesnika Bože Popadića Aktusa «Daleka obala» u kojoj ima pored prosečnih i dirljivih i snažnih pesama pruža nam uveravanja da će pesnik još zrelije i sigurnije zapevati u novim pesmama, u budućnosti. Njegova poezija se dopada u prvom redu onim čitaocima širom sveta, koji kao i on žive i stvaraju daleko od zavičaja, od rodne grude, od domovine. Ukratko, pesme njegove, sa motivima iz zavićaj a u ovoj zbirci su najbolje i najvrednije pesnikove pesme …

Beograd, 11. II 2007.

Đordje Perić – književni istoričar

92 пута прочитано

ZA SPOKOJ – Svetlana Poljak

Ceca

128 пута прочитано

DA NEMA NEBA – Spasoje Ž. Milovanović

Spale

146 пута прочитано

SAMO ZA TEBE – Sanja Petrović

samozatebetekst.JPG

135 пута прочитано

TAJANSTVENA

tajanstvena-oslikana-poezija.jpg

81 пута прочитано

Novogodišnja noć i jedna ideja! – Božo Popadić Aktus

JednaIdeja

Ovih dana ni kriv ni dužan moram da posmatram prodavače magle koji nas bombarduju floskulama o brizi za narod i državu.Moram priznati da sam i ja zabrinut, ali ne dijelim njihove brige, ja sam zabrinut kako će taj narod (*NA-i ja sa njim) ostati normalan slušajući gluposti i otrcane fraze koje im serviraju „zabrinuti“ lideri. Mogu vam reći da i jesu zabrinuti, jer nije lako ostati bez zlatne koke koja se zove politika. Ulog je nikakav, samo nekoliko mitinga, koje naravno plaća porezna masa i par onih koji su tu masu doveli do prosjačkog štapa da bi oprali bar malo savjest koje ineče nemaju. Dobit je velika, položaj koji daje privilegije, obaveze koje obavljaš kako ti padne napamet. Važno je samo ne zamjeriti se onima koji su te progurali, a za poreznu masu…ma ko ih….jel’ tako..oni to i onako ne shvataju, to je viša matematika za njih, oni su glupi, nepismeni i prosti i dovoljno im je dozvoliti da gledaju sa malih ekrana razgolićene silikonske kreštalice i ubijediti ih da je sve to u njihovom interesu. A to što su gladni, e pa to moraju sami riješiti. Nek se zaposle, vidiš kako lideri imaju posla i preko glave, naravno i njihova uža i šira rodbina. Samo to što nemaju gdje, pa i to nije problem lidera, pa ne može on o svemu da brine, ni on ni politička elita od vrha do dna, pa dovoljno je to što su našli sistem za ispiranje mozga, prodavanje magle, šarenih laža sa TV ekrana, jer i to je dovoljno i to je uspjeh. To je širokim neobrazovanim poreskim masama duhovna hrana, za koju naravno moraju dodatno da plate ako žele u njoj da uživaju. Pa zar nisu zadovoljni ti nezahvalnici što se elita namučila dok im je omogućila smrzavanje na trgovima za Novu godinu „izmislivši“ taj novitet koga ranije nije bilo, doduše jeste nešto slično za 1 maj, prvomajski uranci, ali to je iz onog trulog komunističkog sistema i to je nazadno i nezdravo za poresku masu. Trebalo je da im se smisli nešto što će im omogućiti da sutradan idu u apoteku i kupuju aspirine da liječe nazeb i šta ti ja sve znam nakon duge hladne noći na trgu. To je u njihovom interesu i zdravo za njih. A elita?Aaaa.. ne…, ona nije dorasla tim novim načinima izražavanja ljubavi prema Novoj godini, oni se zadovoljavaju sa odlaskom u inostranstvo, u luksuzne hotele, u ekskluzivne zimske centre, oni su skromni. Neće da se izdižu toliko visoko i da se pridruže poreznoj masi koja oduševljeno cvokoće na -5 Celzijusa uz po neku čašicu lošeg vina, bajatih viršli i u društvu već isluženih ili nižerazrednih muzičara.

Ali možda sam pretjerao, možda je po neki nedovoljno svjesni lider utrošio par minuta u društvu te mase, po savjetu svog štaba za prodavanje magle i trkom zbrisao u udobnu unutrašnjost luksuznog automobila ili hotela.

E sad, da ne kažete kako samo znam da brbljam i da sam isti kao i prodavači magle, tj ništa konkretno ne kažem, evo ja ću sada predložiti nešto što bi moglo biti vrlo interesantno za referendum. Jer pobogu kad se svi hoće riješiti neke glupe ideje, da ne bude njihova već širokih poreznih masa, hvataju se referenduma ili ti javnog izjašnjavanja sa tajnim brojanjem. A koliko je to sve u redu nije tema ovog mog meditiranja.

Dakle ovako, gledajući te prodavače magle i ovdje i tamo preko okeana, zaključio sam, da ama baš nikakve razlike između njih nema, svi prodaju maglu iz iste fabrike, koja se već ubuđala od starosti, jer ju prodaju stalno i uvijek istu iz početka. Pitam se samo dokle i kako se ne istroši, ali ni to nije tema. Prema tome da prijeđem na stvar.

Ovo što ću predložiti mogao bih prijaviti kao patent kod zavoda za inovacije i patente u prodavanju magle (*NA-politici). No pošto na prostorima Balkana još ne postoji takav zavod, odlučiću gdje da ga patentiram, možda u USA, Kongu, Saudy Arabiji ili u drugoj slobodarskoj državi, zavisno od zakona, gdje ću bolje proći. I imajući u vidu genijalnost inovacije očekujem da dobijem neku od ovih prestižnih političkih nagreada, koje su svojevremeno dobijali Moše Dajan, Golda Meir, Bil Klinton za izuzetni doprinos prilkom bombaškog disciplinovanja i uvođenja demokratije u okruženju i dalje. Moja inovacija je sledeća:

1. Ukida se plata svim političarima, na svim nivoima.

Obrazloženje: Sami izjavljuju da se bave politikom iz ljubavi prema širokim poreznim masama i da im je čast što to čine.

2. Izbore za sve političke funkcije finansiraće sami kandidati iz svog, a ne tuđeg džepa.

3. Da bi kandidat došao na višu funkciju, treba da uloži više sredstava i da ponudi više razvojnih programa, a ako ne izvrši dato obećanje, ima da ostane na funkciji dok to ne završi, i da plaća penale kao što široke porezne mase plaćaju za podignute kredite koje ne mogu na vrijeme otplatiti.I to će mu se posebno uzeti kao olakšavajuća okolnost prilikom ulaska u istoriju i sud istorije, jer znamo kako se ovdje kroji istorija.

4. Za najviše funkcije, kao premijer, predsednik i ministri,

pored ostalog kandidati bi morali da snose troškove i za svoje saradnike, jer to je posebno velika čast, mislim ta funkcija (*NA-prema njihovim ličnim izjavama nije im bitno šta ta funkcija i koliko donosi, bez razlike kada su bili na toj funkciji i kojoj su političkoj upsss prodavača magle, opciji pripadali).

I sad da zaključim, ovo je genijalan projekt (*NA-moje skromno mišljenje, preuzeto od prodavača magle) i nadam se da ću za njega prikupiti dovoljan broj potpisa (*NA-može i neoriginalnih, jer je ideja originalna) da ga proguram kao referendum, naravno o trošku širokih poreznih masa. Ako ne uspijem, onda nisam ništa bolji od njih. A sama ideja je dovoljno luda, da bi me proglasili genijalnim, i možda mi ponudili nagodbu (*NA-ma ono znate ispod žita, kako se zvaše ona pjesma…ide ovako …., …. bekrijo) da ne dajem na referendum, pa da i ja prodajem maglu malo. Ali evo pošto smo u toj fazi kad se daju obaćanja koja se ne mogu izvršiti, ja dajem obećanje koga ću se odmah odreći čim mi ponude koju kintu, a to je: „Ne predajem se lako…Ovo je tek početak..Nastavak uskoro slijedi ako ima ko dovoljno lud kao i ja da ovo objavi.“

Kao i svaki Novogodišnji san, i ovaj traje samo jednu noć, a priznajte i sami da ovo nema nigdje i neće ni biti, a bilo bi lijepo, jer bi se konačo oslobodili prodavanja magle….iako ste nesvjesni i drugi moraju, kao prodavači magle, da misle za vas, svjesno ćete shvatiti na šta mislim i oprostit ćete mi ovu ludost.

*NA- nesvjesni autor.

77 пута прочитано

Sretna ti Nova 2008 – Božo Popadić

DalekaObala

SRETNA TI NOVA

2008!

 

Januar prvi,

snijeg pada da

pokrije pijanstvo

decembarsko

i radost novog, prvog dana

u nizu od tristošezdeset i šest,

uljepša.

Godina je Nova,

prestupna,

dvijehiljadeosma.

Ošamućeni decembar

se sinoć u rijeci utapao,

dok pahulje bijele su njegovu agoniju

prikrivale

i lagano ga

u žuboravo bistru rijeku

spuštale.

Ti jutros poslije noći prepune

vina i tuge ,

sa bolom u glavi i srcu

si ustao.

Sinoć si ju sa drugim vidio,

i on joj godinu Novu čestitao,

a ti željan usana njenih ostao,

zaželio si u rijeci

umjesto decembra

pijano umornog da si se našao.

Jutros,

dok se januar

prvi put u rijeci umivao,

ti si kraj nje šetao,

ne bi li tugu svoju odagnao,

jedva si u oku suzu suzdržavao.

Znam da bi rado

zaplakao,

kao i ja,

i zato si se za ovim stolom našao,

ponovu u vinu

svoju bolnu istinu sakrivao,

tugu utapao,

i našao nekoga,

kome bi priču tužnu svoju

ispričao.

Dugo smo sjedili i pričali,

vino kao krv crveno,

i kao bol hladno žedno ispijali,

i na kraju si mi rekao:

„Čak ni Sretna godina Nova

nisam joj rekao,

a tako sam dugo i strpljivo

to sanjao i čekao.“

83 пута прочитано

Pismo bez adrese – Božo Popadić Aktus

DalekaObala

 

Pisma su stizala svakog dana, izuzetak su bili samo nedjelje i praznici, kad pošta nije radila, ali su zato sledećeg dana redovno stizala po dva pisma ili više zavisno koliko se dana nije radilo, odnosno koliko dugo poštar nije dolazio.
Poštar, čovjek u godinama i mrzovoljan, nije bio oduševljen što nosi svakog dana pisma do te kućice zarasle u bršljan i korov, bilo mu je naporno da se pentra uz brdo. Jedva je čekao godišnji odmor pa da krene na more, da se baci u zagrljaj valovima i zaboravi svakodnevno gimnasticiranje uz i niz brdo. No dok je razmišljao o tome, odjednom je zastao, tu negdje na pola puta do kuće. Odjednom je postao svjestan jedne činjenice, činjenice koja ga je prenerazila.
„Bože moj, kako čudno!“ pomisli on „Pa ja samo donosim pisma, a nema odgovore. Zašto?“
Pentrajući se uz usku stazu koja je vodila do kapije na već porušenoj ogradi oko kućice, poštar zaviri u sanduče koje je stajalo na iskrivljenom stubu. Dok je otvarao sanduče, rasklimane baglame na kapiji su škripale.
Pogledao je u sanduče i gle čuda našao je jednu kovertu, ali na njoj nije bilo ni markice ni adrese. Poštar je obrtao i okretao kovertu u ruci, ali nigdje ništa da piše. Iskusni prsti su osjetili da je koverta puna, da u njoj nešto ima.
Mada je to protivno poštanskim propisima on odluči da uzme kovertu sa sobom i da pokuša odgonetnuti njenu sadržinu. Okrenuo se i krenuo niz brdo, vrijeme je bilo da završi današnji obilazak reona, ova kuća mu je zadnja u njegovom planu obilaska. Kada je sišao niz brdo, pošao je rukom prema unutrašnjosti svoje torbe, da smjesti neadresiranu kovertu u prazni pretinac, gdje je bila pošta koju je trebo predati, ali….Naglo je zastao u podnožju brda. Pretinac nije bio prazan. Sjetio se, uhhhhh. Zaboravio je da ostavi pismo u poštansko sanduče, ta koverta koju je našao u sandučetu potpuno ga je zbunila. Polako se okrenuo prema kući na brdu i nevoljko pogledao, odmjeravajući udaljenost od podnožja do vrha. Izgledalo mu je duže nego ikada do tada, sunce je grijalo nemilice, uniforma mu se lijepila za kožu, nije rad da se ponovo penje uz to brdo. Ali kako, kako da ne preda pismo koje je držao u ruci?
To je njegova dužnost. Krenuo je ponovo uz brdo, držeći pismo u ruci i opet mu nešto pade na pamet.
„Pa da“ pomisli „uzeću sa ovog pisma adresu pošiljaoca i prepisati na pismo bez adrese, nema druge. Onda ću zalijepiti markicu i poslati.“
Neki unutrašnji glas mu je govorio da to nije u redu, da nije njegovo da se miješa u odnose među onima koji se dopisuju, već samo da donosi i odnosi već adresirana i markirana pisma.
Ponovo je zastao na sred brda i počeo grozničavo razmišljati šta da radi. Pažnju mu privuče pismo u ruci i on ga okrenu da vidi adresu. Iznenađenje je bilo ogromno. Na poleđini nije bilo adrese pošiljaoca, tako je njegov plan propao. I šta sad? Odluči da odnese pismo i ostavi u sanduče kao i kovertu koja je bila neadresirana, jer na kraju krajeva njegovo je da se drži propisa i raznosi poštu. Ako neko nije adresirao pismo neće biti uzeto i kvit. Odluči da tako uradi i krenu uskom stazom sav u znoju i teško dišući. Noge su već otežale od umora, kretao se sve sporije.
Konačno je stigao do sandučeta, ubacio kovertu u njega, okrenuo se i krenuo niz brdo.
Kada je sišao u podnožje zabaci torbu malo više na leđa i krenu u kafanu, koja je bila tu u blizini, da se malo rashladi i odmori prije nego što krene kući.
„Dobar dan, Rade“ pozdravi on krčmara.
„Dobar dan Jovane, kako je. Ono tvoje opet?“ uzvrati krčmar.
„Da Rade. Ono moje.“ odgovori poštar dok je spuštao torbu na stolicu i sjedao na drugu za stolom u uglu kafane, iz koga se vidjelo sve što se u kafani događa.
Donoseći mu duplu šljivovicu i pivo svo orošeno, krčmar mu onako usput dok je to spuštao, reče:
„Pa Jovane, opet nosiš poštu, zar ti nisi u penziji?“
Poštar otpi dobar gutljaj šljivovice i preturajući po torbi odgovori:
„Ma kakva penzija, zvali me da opet radim, vele nema ko da raznosi poštu u ovom kraju. Pa eto, bi li mogo ti, vele. A ja lud k’o što i jesam prihvatim, samo im rekoh da mi ne diraju penziju, nego da mi uz nju daju godišnji odmor. I zamisli pristali su!“
Izvadio je ono pismo bez adrese i ponovo ga nekoliko puta okrenuo u ruci, a onda izvadi iz džepa olovku i poče pisati adresu primaoca.
„Baš lijepo od njih.“ odgovori krčmar.. „a i od tebe, što si se opet prihvatio posla. Puno je danas te pošte bilo, vjerujem, pa si se umorio.“ u glasu mu se osjećala ironija.
„Pa vidiš i nije“ odgovori poštar i vrati olovku u džep a pismo ubaci u pretinac. „Samo jedno pismo. Za moju bivšu.“ tu zastade i suza mu sama niz obraz krenu.
„Eh, Jovane, Jovane, kad ćeš prestati da joj pišeš? Pa ona nije tu već više od tri godine. Osvijesti se čovječe. Svi te ismijavaju, ponašaš se kao da nešto radiš, a u stvari samo staviš tu torbu na rame i ideš od ove kafane do njene kuće i ostavljaš joj pisma, koja niko ne uzima i ne čita.“ odmahivao je krčmar glavom.
Poštar uze pivo i iskapi ga a onda i ostatak duple šljivovice. Priđe šanku i plati za piće. Na vratima se okrenu ka krčmaru i sa nekom sjetom u glasu reče:
„Svoj ti posao Rade, ne petljaj se u moj. Samo me interesuje, ako je tako kako ti kažeš, ko uzima ta pisma iz sandučeta.“
Krčmar sleže ramenima u nedoumici i počeša se po ćelavoj glavi, dok je poštar zatvarao vrata za sobom.

87 пута прочитано