ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић

 

 

 

 

 

ПЕСМА О ВАЗДУХУ

Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.

У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…

Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина.
Са њом сам само хтео да испаднем фин.

Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.
Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић”

ЖИВОТ ЈЕ ПЕСМА О МОРУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић

ЖИВОТ ЈЕ ПЕСМА О МОРУ

Када вам очи видех
Најежих се од дубоне мрака
Од руку што се осипају при додиру
Самоћа поста свети дар
Када вам душе спознах
Смрт поста светлост даха
А живот песма о мору
Час бурном час мирном повоју!

Настави са читањем “ЖИВОТ ЈЕ ПЕСМА О МОРУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

ИЗНИМНА – Андреја Ђ. Врањеш

ИЗНИМНА

Траје у мени истинита,
свакога дана, свакога трена,
од ње се учио бити загонетка
Буба, вољена Тетка.

Лепша од лепог,
од бољег боља,
ређа од ретког.
У животу њу сам највише знао
и кад бих падао, па се дизао,
њену сам доброту уз себе имао.
Настави са читањем “ИЗНИМНА – Андреја Ђ. Врањеш”

Саучешће за крај- Веселин Мандарин

Зар ја да одсвирам почетак и крај?
Завриштим ли на сав глас,
небо ће застати, светлост нестати,
а Бог заплакати.

Зар ја да одлепим љубав са стола,
са стола, где ти кости вриште,
спас безумно тражиш и молиш,
молиш, да љубав родим.

Зар и након смрти да ти пишем песме?
Теби, теби о којој безгрешни паламуде,
кроз своје песничке одоре те казују,
лажу народ немилосрдно,
љубав неће преживети, сахраните је.

Зар ја у свом трошку,
гробно место да плаћам?
Зажмурим на лево око,
јер у десном спаваш.
Спаваш и умиреш кроз сан,
отворићу срце за крај.

Умреш ли и Богу душу предаш,
сазнаћеш о љубави нешто.
Да си ме волела, бар један дан,
теби не би дошао крај.

Зажмури и пожели дане,
подарићу ти своје.
Дајем ти снове и одоре.
живот без љубави тоне,
тоне, али није ствар у томе,
сиђи, а ја ћу горе.

Веселин Мандарин

Родим ли се- Веселин Мандарин

Умем ја живети без тебе,
само једног срце се плаши,
када одрасте дете у мени,
коме ће душа да се врати?

Узбијеш ли груди о груди моје,
осетићеш мирис дивљих трешања.
Чежња тада пак се јави,
она ће ме себи примити.

Родим ли се у другоме дому,
исте ћу ране придобити.
Херој своје патње рујне,
чезнем да Рајну призовем.

Позни сати ка олтаром круже,
багрење старо, од громова штите.
Родим ли се у другом животу,
коме ће љубав да се врати?

Веселин Мандарин

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Србима небо није граница, већ улаз!( врата)

Ми смо толико стар народ (7532г.) да нам ни смрт не може ништа!

Са ким се Руси граниче? Са ким хоће! ( цитат)

Са ким се Срби граниче? Са Србима!

Ти си био мал када сам ЈА вукао шерпе по прашини!

Интернет нам „пуни главу” због тога што је празна!

Нисмо ми непоткупљиви већ чекамо праву шансу!

Може се ОН правити паметан колико год хоће, али никада неће постати члан МЕНСА!

Само врх СПЦ може „ избрисати оно што је Он потписао, али нема времена?(не сме)

Свештеницима је Космет табу (забрањена) тема?

Небо је увек отворено за оног ко жели да лети!

Лако је њему бити добар када се такав родио!

Стрепим да стрепиш и ти- Веселин Мандарин

Стрепим сваки пут док удишем дах,
да ваздух који дишем, огадиће мраз.
Стрепим и кад по чаиру лутам,
ти оживећеш, а ја нећу бити будан.

Стрепим да ти име казујем,
проклињем живот и туђе авлије.
Стрепим да моја нећеш бити,
ти оживећеш у некој дугој причи.

Стрепим и док људе лажем,
откриће ми срца слабост.
Стрепим јер ме нећеш стићи,
ти оживећеш, а ја морам ићи.

Стрепим да стрепиш и ти,
моје боли, моја очајања.
Стрепим да ти тело под земљом клизи
ти жива умиреш, а ја мртав живим.

Стрепим да чаир куне,
моје боли, изјутра слави.
Када одеш и душа се сломи,
три че раке копати.
Једна за дете, наду и снове,
друга за живот, што пребрзо оде.
Стрепим да у трећој, ти вечно сниваш,
ја ћу крај тебе, без имало стида.
А након тога, гробару не броји,
наше душе, стихом опоји.
Опоји, па нас у живот врати,
моје песме, изнад гроба спали.

Веселин Мандарин

Када болест заволи- Веселин Мандарин


Када болест заволи снове,
поквариш ли сан у жељи да ме отпеваш,
отпеваш и чврсто ми ухватиш длан.
Узбијеш се покрај мога стола,
нежно се дигнеш у висине,
висине, где бол не крсти људе.

Када болест заволи дане,
пожелиш ли гласа да чујеш,
или је и теби доста галаме,
галаме, што те изјутра буди.

Када болест заволи мајке,
пожелиш ли са њима да одеш,
одеш, и међу свете почиваш.
Или је и теби доста суза,
суза, што те изјутра квасе.

Када болест заволи тужне,
пожелећу и ја са тобом да одем,
одем, на непознате стазе,
непознате и од очију сакривене,
сакривене и преко главе затрпане.

Веселин Мандарин

DINE

Ko povadi mlađane bademe
pa ih sadi u peščane dine
zašto satra mlado rodno seme
iz obesti da ga želja mine

Bože mili šta to ljudi čine
krhka stabla iz crnice vade
pa ih sade u peščane dine
nova groblja od mladice grade

Što crninu tužne majke nose
suzom tope sirotinjsku proju
zar da hleba od bogatih prose
da nahrane gladnu nejač svoju

Kakvu omču nose oko vrata
što nestaše mlađani češeri
što ih šalju u vrtlog rata
zar da hrane gladna usta zveri

Bože sveti orosi nam dine
nek poteče bistra voda čista
pa da milost kao munja sine
da mladici svaka grana lista.

autor
Jovica N. Đorđević
09.03.2024g.

ТВОЈОМ ЛЕПОТОМ-Здравка Пап

Твојом лепотом
заголицах машту
на небу и земљи.

Твојом лепотом
додирних усне
и пробудих љубав.

Твојом лепотом
зауставих сузе
и насмејах лице.

Твојом лепотом
настаних се у теби
и створих рај у души.