Previous Next

PLAVA POLJA-Miroslav Krnjeta

Tamo gde završava šuma
na obodima zelenih bregova,
počinje sunčanih polja ravnica
tu je mirnih vetrova granica.

Polja puna glasova života
hrani ih bistro plava reka
krasi ih neodoljiva lepota,
gledaš san sa travnatog jastuka.

Sa reke milujući povetarac
nosi sunčanim poljima plavi čamac,
seje poljima plavo seme
farba travu,vrbike,ciklame.

Valja se ravnica daleko
plava trava leluja vijori
kroz polja potok žubori,
cveće se šarenim haljinama šepuri.

Svaka travka ima posetioca
u goste prima armiju skakavaca,
igra pčela i bumbara oko cvetnih tučaka
od jutra do mraka ne jenjava pesma cvrčaka.

Kroz vrbik proviruje snop sunčevog zraka
dodiruje plavu reku,riba se praćaka,
mali rak traži hlad pa se skriva
a u polju senica se travom umiva.

Sve se plavi,biljke bujaju,
poljski vetrovi sviraju simfoniju
livade suncem ozarene pevaju,
a u predvečerje horovi mirno utišaju.

Kakva lepota na horizontu
u smiraj dana polje i nebo se dodiruju,
zalazak sunca je kruna plavom zlatu
slike polja nezaboravni prizor srcu daruju.

Zaista treba plava polja videti
plavu travu,bistru reku,vrbike,
proći predele travnate egzotike
i u duši pesmu bujnih polja osetiti.

23 пута прочитано

КО МЕ ТЕРА – Лепа Симић


КО МЕ ТЕРА

Ко ме тера
да претурам
прoлeћа бисерна
и тражим
гнезда лептирова.

Ко ме тера…
Лик младости
на дну торбе,
затрпан лежи.
Преко су песме,
заборављених наслова.
Испод зелене  паучине
назиру се топле очи
и портрет
једне лепотице града.

Оте се уздах…
затечена,
сама себи
свој сведок,
истина…

Крупне сузе,
напунише
оранице меких јагодица.
У очима мојим…
сад живот дрхти,
луталице судбино…

Ко ме је терао
да разгрћем паучину
на тавану,
после толико…
после свега.

Нисам хтела,
натера ме ћутање
и тишина босих стопала
моје собе…

Натера ме лавеж срца,
а  мој живот,
као да се…
угасио…

© Лепа Симић
Nastaviti čitanje

32 пута прочитано

Анта А. Џамић – промоција стваралаштва 2019.

У музеју винарства и виноградарства у Александровцу одржана је 8. 7.2019. године промоција стваралаштва Анте А. Џамића. Представљене су две књиге поезије и то „ИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ“ и „У СЛАВУ ВИНА“, обе у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У име издавача књиге на промоцији су говорили Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић и Вељко Стамболија. Наравно, о Антиној поезији су говорили и културни посленици из Алексндровца, као и чланови КУД-а ГРОЗД из Александровца, директорка музеја винарства и виноградарства Нела Ђурић, Гвозден Ђолић – бард Александровачке културе, Миодраг Шароњић Шарга – председник УО ГРОЗД, као и сам аутор. Промоцију су музиком оплеменили ансамбл Душана Дуце Пејчића и вокална солисткиња Рада Бајић. Прочитајте шта је о стваралаштву Анте А. Џамића рекао Љубодраг Обрадовић -председник УО Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и погледајте фотографије са промоције.


СТИХОВИ СВЕ КАЖУ – Љубодраг Обрадовић


Шта рећи о стваралаштву Анте А. Џамића. Ја спадам у оне песнике који заступају тезу да о аутору најбоље говори његово дело. Сви критичари само праве криву слику описујући шта је то песник хтео да каже. Критичари су у ствари искривљено огледало у коме се Антина поезија огледа, као боем из његових песама, после добре теревенке.

Ја ћу Вам само рећи да ми је посебно драго да је Анта А. Џамић објавио до сада 2 књиге поезије и то „ИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ“ и „У СЛАВУ ВИНА“, обе у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, са седиштем у Крушевцу и тако и себе и удружење уписао у каталог Народне библиотеке Србије и тако испунио своје снове да његово стваралаштво остане забележено за поколења која долазе.

Књиге, које вечерас промовишемо „ИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ“ и „У СЛАВУ ВИНА“, у ствари су Антина ода животу, вину, боемима и вољеној винородној Жупи и у њима је, на најбољи и најједноствнији начин, стиховима, исписана историја живота и у Антиној породици и у самом Александровцу.

Ја сам Анту А. Џамића упознао на бројним песничким сусретањима у Александровцу које је организовао Гвозден Ђолић, бард александровачке културе, а касније смо се дружили и на бројним песничким сусретањима ПоезијеСРБ. Дружили се, пили добро вино и говорили стихове… ЈЕР СТИХОВИ СВЕ КАЖУ…

Nastaviti čitanje

32 пута прочитано

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Макрешане 2019.

Манифестација ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА одржана је 7. 7. 2019. године у Манастиру Светог Јована у Макрешану по десети пут. Овај јубиларни програм обележио је свакако Епископ крушевачки Господин Давид Перовић и то пре свега својом беседом о сељаку. Владика је поетском делу програма учинио посебну част писцу ових редова Љубодрагу Обрадовићу и изговорио песму „СЕЉАК“ из његове најновије књиге „ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО“. Учешћем бројних песника, чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, манифестација *ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА* је обновила дух аутетичности, која се шири овим просторима, живи у народу, а онда се разлије пред јавност, као Западна Морава кад надође, на плодне њиве Макрешанских сељака.

Преслушајте уређени аудио снимак манифестације „ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА“ 2019 који је забележио Марко Вишњић – радник Културног центра Крушевац.

У Манастиру Светог Јована у атару села Макрешане, у оквиру целодневне манифестација обележавања рођења Св. Јована Крститеља, изведен је 07.07.2019. године по десети пут културно-уметнички програм ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у заједничкој организацији МЗ Макрешане, Културног центра Крушевац, КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрешана, Управе манастира Свети Јован Макрешане и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У програму, који је водила Данијела Јевремовић, песникиња Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, поред чланова фолклорне секције КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрeшана, наступио је и Певачки етно ансамбл ЛАЗАРИЦЕ под уметничким вођстом Живке Петровић и фрулаши Ранђел Минић и Слободан Цакић Цале. У поетском делу програма, поред већ поменутог Епископа крушевачког Господина Давида Перовића, наступили су песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и то: Љубодраг Обрадовић, Саша Милетић, Драгојло Јовић, Дејан Петровић Кенац, Градимир Карјовић, Мирко Стојадиновић, Радован Стевановић и наравно Данијела Јевремовић. Програму су присуствовали бројни грађани из Макрешана и околних места. У релизацији су учествовали Марко Вишњић и Веркан Гвозденовић, радници Културног центра Крушевац. Погледајте како је то било…

Још слика на Фејсбуку

33 пута прочитано

РОЂАЧЕ МОЈ *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

36 пута прочитано

ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш

 


ТАХИР И ЗУХРА

Још и данас ослушкујем из даљине времена удар штаке како  у једнаким размацима удара о плочник  металним као потковица завршетком  и  једноличан понављајући звук истог тоналитета и  као  кроз сан
видим у беличастој измаглици   силуету жене и  мушкарца  зрелих година које је судбински повезала љубав и искреност.

Заједно су делили  тугу  и  интермеца радости коју им  је ето  додељивала ретка срећа смањујући патњу   за  кратку ведрину.  Свакоме  време донесе и остави различито  бреме, па се касније морамо борити и носити га као баласт цео век и  они су га  имали носећи га на свој начин како су знали и умели баш као што су носили и онај вечити немир хоће ли се огрешити о нечије. Живели су свој и у оном времену и у сваком  туробни живот,јер за поштена и сиромашна човека живот је увек тежак,таквима је свеједно ко влада а ко пада они свој чемер носе и не могу га скинути као што се не може одагнати бол,као што се не може заборавити  добар или ружан људски гест. Тахир  није имао  ногу а како  се  обогаљио нисам  сазнао, нисам ни пожелео, боље речено био сам дечак у свету игре и маште далеко
од такве знатижеље. Од чега су живели, како су се за кору хлеба сналазили ни то нисам сматрао занимљивим,оно што  јесте  битно сретао сам их сваког дана  као што сам свакодневно слушао  тај незаборавни звук  који се усекао у време ,сећање,свест и подсвест,   живи  као реликт давнина, архетип детињства, као  да све што је битно свако сећање мора имати  тон. Никада их нисам срео да сами некуда иду, увек заједно и увек озбиљни нису ни знали другачије.
Nastaviti čitanje

769 пута прочитано

5 ПЕСНИКА И ВИ – историја

Традиционалан поетско-музички програм 5 ПЕСНИКА И ВИ реализован је до сада 7 пута у клубу КЦК у Крушевцу. Програм је пројекат Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са Културним центром Крушевац. Програм је по концепцији поетско-музички и у њему крушевачки песници и њихови гости говоре своје најбоље песме, а између песника слушамо популарну музику… Наравно, реализовали смо и програм 5 САТИРИЧАРА И ВИ. Погледајте досадашње програме и припремите се за нови 8 сусрет песника и публике…


Плакат за 8 сусрет песника и публике…
Погледајте досадашње програме…

5 ПЕСНИКА И ВИ – 16. 6.2017

5 ПЕСНИКА И ВИ – 28.7.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 25. 8.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 30. 9.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 11.12.2017.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 14. 3.2018.

5 ПЕСНИКА И ВИ – 31. 8.2018.

5 САТИРИЧАРА И ВИ – 11.10.2017.

 

99 пута прочитано

TRENUTAK U OBLAKU-Miroslav Krnjeta

Moglo bi se reći još jedan običan dan,sve je počelo rutinski.
Popio sam jutarnju kafu,obavio po kući šta je bilo potrebno,otišao u prodavnicu i završio trening.
Onda počelo sve lagano da se dešava kao u filmu.Nisam bio preterano nervozan,uznemiren ili besan
više sam bio umoran,iscrpljen od loših misli i emocija koje su mi izazivale te misli i od neprespavane noći
jer sam zaspao tek pred zoru zbog misli i unutrašnjeg nemira.
Otac je od jutra pokušavao da uspostavi komunikaciju sa mnom,da mi nešto kaže,više puta sa različitim temama ali ja sam sekao razgovore sa kratkim odgovorima i tako stavio do znanja da nisam za razgovor.
Pitao me posle nekog vremena da mu na računaru pustim diskove na kojima se nalaze njegove pesme i  knjige,što sam i uradio.Počela je po glavi da mi se mota misao zašto danas baš dolazi sa knjigama,
da li treba da pišem,da li je to neki signal.Danima nisam ništa napisao a tek sam počeo da pišem,pesme mi stoje započete i nesređene na polici mesec dana,posle tolikog zaleta i inspiracije stao sam jer sam danima bio u lošoj fazi i mislio kako je sve besmisleno.
Rešio sam da izađem napolje obzirom da je bilo lepo vreme za mesec januar i prošetam do crkve.
Zaboravio sam da napišem,da me je pre podne zvao prijatelj i pitao za ribu koju imam viška u zamrzivaču
a koju niko ne jede,ako mogu da je donesem do kluba na dunavu da je peku za badnje veče i pozvao mene i brata na doček božića.To je u meni probudilo lepe emocije i želju za dobrim delom.Pokloniti i odneti ribu ljudima koji čekaju božić uz druženje,priče,dobru energiju je jako lepo i taj poziv prijatelja sam doživeo
kao nešto pozitivno i kao vrstu misije za badnje veče,video sam svrhu,moj udeo u dočeku božića.
Da se vratim šetnji i odlasku u crkvu.
Dok sam išao prema crkvi,imao sam neobična osećanja,vazduh je mirisao umirujuće osetio sam neobično
svetlo januarskoga sunca koje me je prosto vodilo van trenutka,okruženja,kao da sam lebdeo iznad svih briga,problema,sadašnjosti i sveta oko mene.Posle dugo vremena bio sam siguran da će sve biti u redu,
nestalo je očajanje,strah,nesigurnost,nemir i mnoge loše misli koje me prate i jure već duže vreme.
Osetio sam da je sa mnom neko mnogo jači,viša sila,bio sam svestan a tako smiren i spokojan da sam
mogao leći na lupu i zaspati,koliko sam se osećao bezbrižno i sigurno.Nisam mislio uopšte kao da sam se
isključio iz zemaljskog sistema,slično osećanju kada izađete iz vode u vrelim letnjim danima kada legnete na plažu i sunčate se,tih prvih par minuta sunčanja dok se ne osušite,taj osećaj toplote dodira sunčevog zraka.
Odsutnost od svih zemaljskih stvari,bola,patnje,samo mir i ja u tom trenutku,neopisiva opuštenost uma,tela,duha.Nikada tako nešto nisam osetio i doživeo u takvom stanju mira bez euforije radosti i energičnog poleta koje je gorivo za pogon čoveka podstrek da se krene dalje.Sada posle ovog iskustva
mislim da je greška juriti euforična osećanja sreće,radosti,zadovoljstva koja kratko traju pa ih jurimo
i čeznemo za njima,već su mir i spokoj,stanje opuštenosti,smirenosti put ka trajnoj sreći i rešenje
mnogih životnih problema.
Koračao sam lagano,smireno,svi moji pokreti su bili ujednačeni,u ritmu sa osećanjima i totalnoj opuštenosti
kao da nisam hodao nego lebdeo iznad asfalta.Pošto sam temperamentan čovek,brz po svojoj prirodi nisam
mogao da prepoznam samoga sebe.Gde su nestali oni brzi dugački koraci i energični pokreti ruku i uopšte
celog tela.Prvi put sam išao u crkvu sa takvim mirom i fokusiran na cilj,nisam išao kao prebijena mačka
i nemirna duša rastrzana brigama i problemima vukući se umorno po putu,ili pun besa nervozno žureći
do cilja ne primećujući šta se oko mene dešava i gde se nalazim.Koliko sam puta otišao do crkve ali nikad
u ovakvom stanju.
Kada sam stigao ispred crkve sve je bilo drugačije,krst koji sam mnogo puta video sada mi je bio mnogo bliži
očima i mnogo realniji,kao da sam gledao kroz njega ranije kada sam stajao ispred crkvene porte a ne u njega.
Prekrstio sam se i otvorio vrata od crkve,ruka je lagano,smireno,otvarala vrata,gledam u ruku a ne osećam pokret kao da nije moja ruka,nije mi jasno šta se dešava ali sam apsolutno smiren i prepušten stanju u kom
se nalazim.Ušao sam u crkvu i krenuo da kupim sveće,dok sam čekao red gledao sam crkvenu literaturu i vuklo me je da kupim jednu knjigu,u tom trenutku za oko mi je zapala knjiga sveti Serafim Sarovski i rekao sam sebi da ću kupiti nju i još neku kada krenem iz crkve kući.Stao sam ispred ikone,čiste misli i molitva mirnog srca,opuštenog tela apsolutno fokusiran na obraćanje Gospodu,svecima i sili nebeskoj.
Osećao sam nevidljivog prijatelja kome mogu beskrajno da verujem,pred kojim nema tajne,sramote,stida,
koji neće da me grdi,osuđuje,izlaže ruglu ogovaranja,koji me stvarno poznaje sa svim mojim manama,vrlinama,grehovima,sa celokupnom životnom pričom i koji me bez obzira na sve nikada
neće izdati i ostaviti.Kakav istinski doživljaj crkve,moje molitve i smirenosti sa osećanjem tople sigurnosti u
tom trenutku.Gledao sam ikone nekim drugim do tada meni nepoznatim očima sa jasnim i kratkim molitvama.Tišina i blago svetlo unutar crkve koje je osvetljavalo ikone je dalo celom iskustvu još jači
doživljaj.Kada sam završio sa celivanjem ikona i kada sam se poklonio Gospodu i svecima krenuo sam da kupim knjigu.Kao što sam rekao kupio sam svetog Serafima Sarovskog i tražio još jednu,pogled mi se zaustavio na poukama starca Siluana o kome sam puno čuo na tv emisijama i nešto malo pročitao o
njemu.Odlučio sam da kupim te dve knjige i krenem kući.Mislim da nije bila slučajnost da kupim
baš te knjige o čemu ću kasnije pisati.
Na putu do kuće doživljaj se nastavio još dublji i lepši.Gledao sam u nebo i uživao u prizoru,
oblaci su bili sivi a preko njih su se razlivali sunčevi zraci koji su dali novu boju oblacima,
neku sjajno sivu boju a ne onu tipičnu za ovo doba godine tmurno sivu depresivnu.
Gomilali su se kao vagoni jedan za drugim i razbijali kada bi se nagomilali,sa naletima sunčeve
svetlosti koja je prodirala kroz njih a onda im davala čarobnu sivu belinu.Osetio sam toplinu
sunčevog zraka na licu što je neverovatno za januar.Posmatrao sam tu borbu nijansi,rađanje
neobičnih boja na nebu,nisam spuštao pogled na zemlju,bio sam opčinjen,hipnotisan,
ne znam kako sam hodao išao pravim putem.Ptice su cvrkutale iz okolnih parkova,nisam mogao da verujem
kao da sam u rascvetalom maju u prolećnoj šetnji.Počeo sam da udišem duboko vazduh prepuštajući se
osećanjima,jednom rečju da uživam.Uživao sam u lepoti prizora,neobičnoj tišini,cvrkutu ptica koje sam
izgleda samo ja čuo jer sam hodao pored saobraćajnica i zgrada.Pomisli sam Gospode kakva slika,kakav mir u meni,da li je moguće da doživljavam ovako nešto u apsolutnoj smirenosti i kako to da me ništa ne interesuje
osim tog osećanja neopisivog mira.
Kada sam bio blizu kuće spustio sam glavu i pogledao ka horizontu,prizor koji sam mnogo puta video,
zlatna boja prelivala se preko granica zemlje i neba ali ovaj put mi je to bilo kao da sam se rodio i prvi put vidim tu lepotu,sreća kao kod malog deteta.Lagano su se oblaci sve više gomilali i na kraju zaklonili sunčevu
svetlost,ali nisu bili crni čak ni sivi već neobično tamno beli i bacali su neki sjajni odraz po zemlji.
Taman kad sam stigao do zgrade ta igra svetlosti i boja na nebu je prestajala ali emocije su ostale
u meni,osećanja mira,smirenosti,sigurnosti me nisu napustila.Svi problemi,sve brige,osećanja uznemirenosti
straha,besa,konfuzije u glavi su u tom trenutku isparila odnešena su kao rukom.Stara izreka kaže posle kiše
dolazi sunce,dugo sam čekao sunce ali je došlo.Mnogo sam čekao takav trenutak,trebalo mi je olakšanje,
malo mira,da predahnem posle toliko iscrpljujuće borbe,lošeg raspoloženja,teških misli,nemira i mnogo
drugih loših stvari.
Treba mnogo strpljenja i mnogo treba da se tereta istrpi i olakšanje dolazi u nekom obliku kojem ne možemo
da predvidimo.Tako pišem a nestrpljiv sam i temperamentan,znam to sada kao što sam znao i onda,
ali kad dođe nevolja,borba,ja u vatru padam i kroz vatru hodam.Možda me Gospod uči trpljenju i strpljenju
na ovakav način jer sam tvrdoglav čovek,možda moram proći kroz oluje da bi shvatio šta je mir,možda
mi Gospod kroz vatru pokazuje šta je strpljenje i smirenost.Ne znam,nemam odgovore ali znam da ovaj
događaj nije slučajnost i da je stigao u pravom trenutku.Nisam dobio sedmicu na lutriji,nisam dobio
dobro plaćen posao,nisam rešio ništa materijalno,mnoga pitanja od životnog značaja nisam rešio u tom
trenutku.Dobio sam mir koji mi je bio potreban,dobi sam nevidljivi osećaj sigurnosti koji mi je tog trenutka
rekao-ne boj se ja sam uz tebe sve će se dobro završiti.Neobično iskustvo za mene i tako nešto nisam doživeo
ranije.Vrlo interesantan dan i rasplet u njemu,ali da se ovo nije desilo ne bi ništa napisao.
Nadam se da će mi sunce zasijati i na drugim poljima i da će kiša konačno bar na trenutak skroz prestati.

27 пута прочитано

Ко ме зна – Петар Савић

Ко ме зна рећи ће вам нисам зао.

Верујем, јер не видим себе са стране.

Иако сам се тукао, вређао и крао,

ипак сам многима залечио ране.

 

Ко ме зна рећи ће вам нисам лош.

Верујем, јер не могу о себи да судим.

Не сврставам људе у исти кош,

добијам мање него што нудим.

 

Ал’ да ли је у праву онај ко ме зна ?

Да л’ признаје мрак што царује у мени ?

Да ли зна средства уздизања са дна ?

Није све црно-бело, путеви су шарени.

 

Да ли добра дела поклапају зла,

или су средство смирења савести ?

Да л’ ико од нас себе добро „зна“ ,

кад све су тајне скривене у подсвести  ?

 

Увек нас други боље знају !?

Имају савете за сваког од нас!

Али своје грехе сви сами кају,

у тренутку када куцне смртни час !

48 пута прочитано

АФОРИЗМИ *Михајло Ћирковић – Ћира

* Тешко је разумети уметност јер не потиче ни из срца ни из мозга;
* Уби нас савез огледала и сећања;
* Пепео у огњишту. Значи отишла је;
* Владаре храбри, али и плаши снага сопствене војске;
* Боље је да ружна реч затаји у мозгу него на језику;
* Човек се осећа подједнако изгубљен када изгуби сваку наду, а и илузије;
* Да би смо освојили врх, врх треба да освоји нас;
* Загубише се кључеви наших тамница. Да ли су код њих или код нас?
* И заробљеник и чувар су један другог заровили;
* Да ли плетиљама наноси бол „венац од трња“;
* Узалуд окрећеш главу према мени када не окрећеш очи.

25 пута прочитано