РАЗВОД
Далеко су дани меденог месеца
и године снова, маштања о срећи,
када смо искрено, волели ко деца
и бирали шта ћемо једно другом рећи.
Шта нас је довело до овог тренутка?
Јесу ли године, ко ветрови силни,
протерале љубав из задњега кутка,
а ми ко без душе, постали дебилни?
Ноћас, на све стране, летеће без реда
отровне стрелице горчине и једа.
Као из заседе, вребаће нас мане,
свих ових година некако скриване.
Ко легије страшне, свако из свог рова,
целе ћемо ноћи јуришати снажно.
Брисати године испод овог крова,
као да нам баш ништа није било важно.
И до зоре стићи до једнога циља
да једно другоме ископамо очи
и да уништимо све трагове миља
ко да једно другом никад нисмо били
скровиште и кутак и звезда водиља.
Пуцаће окови, кидати ланци
и коначно, ево, срушити тамница
у којој смо силом живели ко странци,
под маскама што нам прикривају лица.
Убићемо тако ону слатку ћутњу,
из које су риме летеле до звезда.
Као опчињени прослављати смутњу,
која нас безумно оставља без гнезда.
© Мирослав Живановић