БЕШЕ ЧОВЕК
Из тужних очију испод набораног чела
отргла се као изгнаник још једна суза
на њу се читава сад судбина свела
покидана и стара као његова блуза
Његова се душа сад младости сећа
кад је та иста блуза била нова
кад му је тек за мало измакла срећа
и угашен пламичак дечачких снова
Сад усамљен стоји, мишљу занесен
сузе му се сливају по образима и носу
сам је дочекао и ову јесен
прсте провлачи кроз оседелу косу
Несигурно је кренуо калдрмом старом
мислећи о неком бољем свету
док га је сенка пратила тротоаром
очи су покушавале да сакрију сету
А беше то човек мио и драг
људина као одваљена од брега
коме су са осмехом прелазили праг
у кући у којој нема више места за њега
Све се променило у само једном часу
тренутку који га је бацио на под
нестале су речи у његовом гласу
претежак му је постао небески свод
Почеле су да га напуштају особе драге
све је дубље и дубље тонуо
понестало му је воље и животне снаге
док није беспомоћан потпуно клонуо
А беше то човек мио и драг
људина насмејана, препуна шала
у једном је трену срећу однео враг
остао је без наде и без идеала…
© Мирослав Јосифовић