KAD BIH… – Dušan Marinković

Please wait...

(…)

Prošlo je više od godinu dana kako se nisu čuli niti dopisivali. I tako, dopisivajući se sa njom, on poče da razmišlja o tome kako mu, posle toliko vremena, prija njen glas, osmeh i pogled. Uživajući tako, posle izvesnog vremena, shvatio je da se oni zapravo nisu niti čuli niti videli. Njegova ga je  podsvest obmanula, pretvarajući pročiane reči u njen glas i pogled. Tada je shvatio da je lud za njom.

(…)

——————————————————————————————————————————————

KAD BIH…

Kad bih joj mogao reći,

Što se skriti ne da.

Da moja java i moj san,

I biće moje celo,

I svaki radostan dan,

Njeih ruku je delo.

***

Kad bih joj  mogao reći,

Sve što se ne da skriti.

Da moje telo i duh moj,

I biće moje celo,

I svaki tren ljubavi,

Njenog je pogleda delo.

***

Kad bih joj samo mogao reći,

Sve što se ne da skriti.

Da moja reč i moje slovo,

I biće moje celo…

Ma čemu sve to?

Ne bih joj rekao ništa novo,

Sve to njenog je osmeha delo.

(C) Dušan Marinković

133 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.