ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ
Ово су пожари које ти од
порука стварам,
хоћу да излечим мале болесне јагоде
што су сазреле на твоме трбуху.
Желим да после снова
не остане траг на твоме телу,
да понесеш од мене само тугу
и свилу белу
и мирис благ…
Сећања на њу
никад се нећу спасти.
У мојој души нема места за другу.
Знам само да бих се без ње
разбио као талас
о речни брзак.
Мораш бити дамар сјајне месечине
и дах који ће да опомене
да талас ваздуха
усред тишине
дршћући долети из даљине,
жив и бујан као лахор
са липе цветне,
опојно полети са расцветане гране.
Али, немој да у облаку нестанеш
и побегнеш иза брега
и однесеш врело узаврелог
ковитлаца срца.
Зашто да кријем
кад ми се увек појавиш
као златни врч вином препуњен.
Радост је осетљива као кап росе
кад се срце разигра
при помисли да би могла бити моја.
Треба издржати јутро живота
јер ће старење стићи
и у мени изазвати суноврат
пепела изгорелог.
Ветрови ће да се сукобе с реком
и да исуше море љубави.
© Драгош Павић