НИЖУ СЕ ГОДИНЕ
Нижу се године живота наших,
Прашина лагано на прошлост пада,
До јуче имасмо милион жеља,
А сад се чува још једна нада.
Да живот овај танушни, мали,
Потраје дуже, док трају снови,
Па кад се коначно црта подвуче,
Нек сутра памти шта смо били јуче.
Пољима цветним сад магла шета,
Стазе су наше са трњем срасле,
Тамо где некад трчасмо боси,
Ветрови хладни витлају по коси.
Ногу пред ногу у старачком ходу,
Гледамо немо у мирну реку,
Што тихо негде ка мору тече,
И као да нам шапће, зар већ је вече.
А река ко река, зна да је вечна,
Да ту где сад је, вековима тече,
Па много не мари ко крај ње пролази,
И чија нога кроз воду јој гази.
Она вечно млада, постојана моћна,
Слуша нашу причу и ко тајну носи,
Таласима шумним времену пркоси,
Не хаје за оно што живот односи.
Низ корито клизи и тихо нам рече,
Кад утеху тражите сиђите до реке,
Ја одох лагано у даљине неке,
Док корак имате свратите до реке…
© Драгојло Јовић
Panta Rei…
Sve reke nekuda teku i odnose naše snove…