Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести ти стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.
Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.
Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.
А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.
Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.
А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.
Целивај тај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.
© Драгојло Јовић