K.K.“Blagoje Jastrebić“ Vašica

Please wait...
Književni klub „Blagoje Jastrebić“ Vašica

Književni klub osnovan je 13.05.2010. godine na inicijativu Mesne zajednice Vašica podržanu od Lokalne samouprave Šid.

Književni klub «BLAGOJE JASTREBIĆ je dobrovoljna, nevladina i neprofitna organizacija književnih stvaralaca bez obzira na vrstu književnog stvaralaštva, osnovana na neodređeno vreme. Udruženje se osniva radi ostvarivanja sledećih ciljeva: Književni klub okuplja pisce i stvaraoce na polju književnog stvaralaštva svih oblika, a u cilju širenja pisane reči i književne kulture.Književni klub je pravno lice, sa pravima, obavezama i odgovornostima koja proizilaze u skladu sa odredbama čl. 10, 11. i 12. Zakona o udruženjima (»Službeni list RS«, br.51/09).

Glavni oblici aktivnosti književnog kluba su:

Klub je organizovan po sekcijama i to: – Književni stvaraoci, – Književni podmladak, – Ljubitelji knjiga, – Ogranci van sedišta kluba, -Sekcije (aktivi) u školama, -Aktiv“Žena“. Književne manifestacije (književne večeri), Kontakti sa ostalim književnim klubovima u zemlji i inostranstvu, Izdavačka delatnost (književne novine, časopisi, zbornici, pojedinačne i zajedničke knjige).

OSNOVNI PODACI O KLUBU:

Književni klub»Blagoje Jastrebić“ – Vašica
Vuka Karađića br.4, 22241 Vašica
Matični broj: 28013787
Poreski broj: 106619280
Banka:Credit Agricole banka Srbija A.D. – Novi Sad
Račun: 330-20000945-96
Председник клуба: Владимир Јеремић
tel.:731-601
mob.:,063/827-4443,062/755-851
e-mail:kolar.darko@yahoo.com

K.K.“BLAGOJE JASTREBIĆ“VAŠICA

Blagoje Jastrebić rođen je 1941.godine u Vašici,Opština Šid.Školovao se u
svom Sremu,a Filološki fakultet završio u Beogradu.Još u
studentskim danima oglasio se kao pisac.Za to vreme,sarađivao je
sa mnogim listovima i časopisima,stičući ugled književnog
kritičara i poznatog pisca nesumnjivog dara.Najpoznatiji je po knjizi Crven ban u kojoj je na popularan način prikazao odabrane erotske pesme koje je prikupio Vuk Karadžić.

Dela

  • Prvina, roman
  • Ševin kas, roman
  • Na Filipovom putu, roman
  • Poetika Laze Kostića studija
  • Strmoglav u jednosložni zanos, zbirka eseja
  • Boravak u običnoj sobi dramski tekst
  • Džezva i bele šoljice, dramski tekst
  • Daleko od kraja, knjiga izdrata na 30. godina od njegove  prerane  smrti

Svake godine na dan piščeve smrti odvijali su se susreti a naša obaveza je da nastavimo manifestaciju u znak sećanja na našeg književnika i kulturnog radnika Blagoja Jastrebića.

KIŠOBRAN – Nataša Križanić

Trebam jedan kišobran
kada bude kišni dan.
Bio žuti ili plavi
samo da ne pljušti mi po glavi.
Baš je bio pametan
ko izmisli kišobran
tu stvarčicu pravu
da nam čuva glavu.

Nataša Križanić
NOVOGODIŠNJI BISER MILICE I MARKA-Veljko Vučković

Zasijale iskre
i na mome boru,
preliva se rumenilo
kao na izvoru.

Mnoštvo lampinjona
i još više boja,
i ukrasa raznih
to je jelka moja.

Okitismo jelku,
evo Deda Mraza,
svoje slatke poklone
svoj deci prikaza.

Svi smo sada veseli,
a i blic već seva,
radost Nove godine
kroz pesmu se peva.

Zadovoljne male duše
pod jorgančić skrite,
veselo se osmehuju
šećerlema site.

Veljko Vučković

LEPA KAJA -Vladimir Jeremić
Poranila lepa kaja
Na djurdjevo sestog maja
Pa se krenu krpz sljivike
Iza kuce svoga dike
Na izvorsko hladno,vrelo
Da umije lice belo.

Raspustila dugu kosu
Kroz sljivike mlati rosu
Rumen joj se siri s lica
Mlada kaja lepotica
Od jutanje jake rose
Bele joj se noge bose.

Po skakuje kao srna
Lepotica kaja crna
Zapevusi nako zase
Kad odjednom evo dase

Tu na stazi u ataru
Mladi pera drzi zaru
Tad se trze cura mlada
Boze mili sta cu sada.

Al je Pero mangup stari
Oce kaju da ozari
Vristi Kaja kuka,jeca
Man se Pero nismo deca
Nemoj mene ozariti
Ja cu tebe poljubiti.

Zastidi se mladi Pera
Zacrvene ko venera
Na oci mu kosa pala
Pa naprci usta mala
Ljubi Kajo.

Vladimir Jeremić
REKA BEZ KRAJA – Stevan Radojević
Da li znate reku,
tu reku bez kraja
kojom plove tajne
naših uzdisaja.
I da li videste
vi zvezdu u noći,
koja vam u susret
nekad htede poći.
Dok su bledi zraci
mesečevog sjaja,
upijali sreću
nežnih zagrljaja.

Ova zvezda mala
sa neba je pala,
dok je njena ljubav
zauvek zaspala.
Uspomenu ovu
sakrile su noći,
ali je srce neće
zaboraviti moći.

Reko naša tužna
što tečeš bez kraja,
i u sebi čuvaš
tajne uzdisaja.
Tih naših života
koje sudba nosi,
na otkose koscu
što nam život kosi.

K.K.“Blagoje Jastrebić“Vašica
Stevan Radojević
ZNAJU SREMCI – Đurica Edelinski
Kada paor zaore prvu brazdu
negde u Sremu,blago njemu.
Zna on noći do zore da ore
plodnu zemlju,nekada more.

Težačke ruke svikle na muke
sremačka stamena snaga.
Zabrinuta pogleda put neba,
pita se koliko će biti hleba.

Božija volja i nepregledna polja,
Đurđevdanske kiše za žita više,
molitva sveta tokom leta,
sačuvaj nas Bože jada i grada.

Sa padina svete Gore Fruške,
tamo gde rađaju vinogradi i kruške,
pudari u osvrt zore pogledom miluju
sremsku ravnicu,žitno more.

Biće u Sremu uvek života,
bećarskih pijanih noći,
znaju vredni sremci,
svako zlo mora proći.

K.K.“BLAGOJE JASTREBIĆ“VAŠICA
Đurica Edelinski
Одломак из романа „ЗА ЧАСТ НЕБЕСКОГ ОТЕЧЕСТВА“ – Предраг Лазаров
ИСЕЧАК РОМАНА…

Мика је хтео да исприча своју догодовштину, своје искуство у вези свих тих снова које људску душу прожимају, који нам понекад одређују поступке и одређују дубину сна и јачину кошмара. Петар је држао своје детенце у рукама, седео је тако шћућурено док му је детенце у рукама, сан, свој, хватало. Ушушкао га је у свом наручју. Хтео је да покрај њега остане миран, прибран, да му ово мајушно, створење, смири устрептали дух, који му сна не даје, који га мучи, исконски, данима. Положио је своје детенце у креветац, а онда је пришао Мики и сео покрај њега, да чује искуства и вредности, види да ли постоји, нада, за његову душу, да одлети, тамо горе, да се не затре, доле, у понору пакла. Мика је говорио о вилама са којима је имао блиски додир, које су једно време одређивале његову судбину и контролисале његов живот. Судбина га је довела у шумарску кућицу у шуми. Осећао је целим путем кроз столетну шуму, као да га прате очи невере, слутње, зла, сабласти и неповерења. Ујак је корачао покрај њега па му је било лакше. Осећао је да је сам, чуо је своје кораке, и како шушти лишће и трава, по којој газе. Осећао је и росу на ногама и на одећи. Исто тако му се чинило да би био нападнут од неких сила које се прожимају кроз шумске сводове, грање и лишће – да није ујака. Мислио је тада да сподобе и виле лете, и да за тили час прелазе, од једног, до другог, столетњег стабла. Нису то биле само очи, то је и паперјаста фигура, као да је обучена у паучину, лебди, и лети као нечујна и бестежинска твар, сишла са небеса и ван је земаљског света. Први пут, тада је помислио, да постоје други и нови светови, нама недокучни и далеки, а те су виле тако нешто, моћно зачуђујуће, прелепо а недоступно. Стигли смо до шумске кућице – напуштене, сабласне, тајанствене и чудно прашњаве; као да је шумски или вилински прах по читавој њој; као да је тако означена, слично вучијем измету, ознака за своју територију. Дубоко у густишу, у тами столетних храстова, до кућице су  стизали ретки, сунчани зраци, обасјавајући и дајући неку сабласну светлост, шумском, ловачком здању, у шуми. Сабласна светлост је кроз своје омеђене зраке, гранама, светлела по комадићима, дрвене грађе, која је од прашине којом је посута, сијала и пресијавала се неком неприродном светлошћу, као да је створена од неких небеских створења – извитоперено и оноземаљско. Сунчани зраци су се пробијали кроз густиш крошњи, пластично осликавајући, свој пут и као да је то граница овоземаљског и нечег небеског недокучног човеку, правећи пут себи и пробијајући се према комадићу ловачког здања, означавајући своју територију. Чинило се тада Мики како је говорио, да то може бити замка, јер би неук, помислио, да је сва та необичност и сјај у шуми, божије дело, а ласно је могло бити и ђавоље. Ујак је тешко отварао врата која су шкрипала. Паучина је спала са њих, а прашина је летела, и чинила светлост и позлаћеност, у просторији, необично сјајним; помешана са сунчевом светлости и вилињим прахом, светлост у соби, чинила је призор необично нестварним. Немирни светлуцави прах је летео и у мешавини са сунчевим зраком, искраво, светлео. Сав намештај је био прекривен белим чаршафима. Видело се да овде нико дуго није залазио. О кућици, кружиле су приче, да је посећују виле и духови, да је то њихово станиште, тако да су људи избегавали то место. Мој ујак се није плашио. Није био сујеверан и није веровао у какве враџбине, још мање у духове и виле. У соби, све је изгледало као у тренутку исконског стварања и зидања, као ново, само је све било прашњаво, као да је посуто, прахом, необичним, као да је дело вила

Ујак је ушао у свечану гостињску собу, рекао је како је уморан, и да жели да спава. Мика рече како је био у страху; упалио је свећу у кухињи, сео за сто и сам уморан, подбочио се на лакат и задремао. Прозор је био отворен. Летње доба, месечина као дан. Свећа се угасила. Тргао се. Нешто га је пробудило. Осетио је како се гуши, како не може да дође до ваздуха. Чинило му се да нема ваздуха да не струји, да је мемла, а прозор је отворен. Видео је пун месец, као дан све се видело. Осетио је иза својих леђа неку сподобу, као да је вила, ухватила га је за врат и гушила. Отимао се. Хтео је да припали свећу, и сваки пут кад је успевао у томе, нека сила, или сама вила, свећу би одмах угасила. Осетио је руку како га дави, али је није видео. Погледао је у кухињи, и све је видео, сенке, неке сподобе, неки би рекли да су то сенке грана од месечине која је злаћано осветљавала сваки буџак. Осетио је тада после оне тескобе у ваздуху, да све око њега бучи, хучи да се помера, да је струјање ваздуха снажно, иако није било дашка ветра, иако се ни једна гранчица, а ни лист, није померао. Летње доба, месечина, а свећа неће да се упали. Дави га нешто и гуши, сада све јаче, осећа руке, бори се с нечим. Пао је на под, борио се љуто, а никог на себи није видео. Млатарао је рукама и ногама борио се свом силом. Чуо је да те сподобе које осећа говоре, чуо је глас: Одлази из моје куће! Одлази! Или умри! Одлази или…! Убићу те! Одлази! Све јасно је чуо. Страх је превазишао све што се може рећи. Успео је да се отресе, да се окрене, да устане, потрчао је вратима, али га је вила, или сподоба ухватила, поново је остао без даха, није могао да се помери. Врата су ту пред њим, а не може да их отвори, не може да призове ујака да га спаси, да га упозори на опасност у овој кући. Окренуо се на другу страну видео је на столу свећу, кремен му је био у руци, отимао се и пришао столу. Осетио је како даха нема, како су га руке шчепале за гушу. Само да кресне и упали свећу. Мислио је да ће се онесвестити од губитка ваздуха. Креснуо је и упалио свећу. Необична светлост од свеће осветли кухињу. Није видео никога. Почео је да дише нормално. Више га ништа није гушило. Као да је све била само илузија, као да ничега није било. Још је осећао бол на врату, и на рукама, и све како се борио. Кренуо је према соби где ујак спава. Отворио је врата и видео ујака, како се преврће по кревету. Био је сам, а превртао се. Мика каже да ништа није видео у соби, сем ујака, на великом кревету, како се преврће. Светлост свеће је осветлила, пространу, гостињску собу.

–  Јели ли видео – питао га је ујак.

–  Кога?

–  Вилу, била је то вила, ту у соби. Давила ме је. Још осећам њен стисак на врату. Рекла је да спавам у њеном кревету, да излазим из њеног кревета или ће ме задавити. Гушила ме је.

–  Исто сам осетио, рекао је Мика. –  Завесе су се померале а никога није било, чак ни дашка ветра. Прво је ваздух стајао, устајан, тежак, а онда је струјало као да је кишна олуја. Брже боље, оба човека видно узнемирена и застрашена, брзо су покупила своје ствари и напустила кућу. Месечина је сијала као дан, али свећа је давала своју посебну светлост. Гране су се надвиле над пут и као виле у крошњи, у свом хиру, изводиле су своје керефеке, све се више нагињући и претећи, према друму, који је водио што даље од кућице у шуми. Уз пут су два човека могли видети разне фигуре и свакакве облике грана и лишћа, обасјане месечином, на путу, прекривеном травом, у шуми те ноћи.

к.к.“Благоје Јастребић“Вашица
Предраг Лазаров
SREMSKA RAVNICA – Darko Kolar

SREMSKA RAVNICA

O Sremska ravnico,
kućo moja.
Kako si se u dušu
ukrojila samo.
Srpska ptico
radosnice.
Vojvođanska tamburice,
ogledalce ,lepo lice.
U poljima jarebice,
prepelice.
Eno već i
žito niče.

O Sremska ravnico,
umetnost ti prevelika.
Muzičara,izvođača,
slikara i pesnika.
Ispevana diko,
iscrtana sliko.
Sve si pretke
odhranila,napojila
i junake postrojila.
Ravnica je
Srpska ptica.
Fruška Gora
te prekrila,
zaštitila,
vinograde podarila,
a izvore postavila.
Svu je stoku
napojila.

Kada polja zamirišu
posle kiše,
i pušnica zamiriše.
Kulen suvi,
kobasice,
pobednice,
slane šunke,
slaninice.
Vinograda mnogo više,
na astalu u bokalu
vino slatko crveni se,
a za slavu sve popi se.

Stare šume
njišu granje.
Visibaba viri kradom,
ispod lista radovanje,
ništa manje.
Orjentiri,putokazi,
pravo granje,
visoki jablani,
javori ,brestovi,
i hrastovi.
Takvo ti je stanje.
O Sremska ravnico,
kućo moja.
Kako si se u dušu
ukrojila samo.
Srpska ptico,
Radosnice,
Vojvođanska tamburice.

(C) Darko Kolar
26.03.2010.

117 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.