Не тражи ме,не зови ме,
не пиши ми,не моли ме,
нисам више она иста,
не би ме такла ни твоја
суза чиста.
Ако ти се учини да негде
видиш мој лик,
то је нека друга жена
мени налик,
не би ме такву хтео
чак и када би ме данас смео.
Можда ме има у крошњама
дрвећа,
можда су ми усне у боји
цвећа,
или у лелујавој трави
где се назиру пупољци плави.
Можда ми чујеш глас
у ветру који ти речи шапуће
да је за мене био спас
што си ме оставио у пролеће.
Можда ми се душа вије
негде међ’ птицама ластавицама
или псима луталицама,
убогим бескућницима.
Међ’ рекама и морима,
модрим зорама,
дубоким водама
и нечујним рибама.
И када би ме срео
ухватио,у мрежу бацио
не би ме такву више волео,
не би ме такву хтео,
чак и кад би ме данас смео.