BANOVIĆ STRAHINJA – Dragoš Pavić

BANOVIĆ STRAHINJA Kad se srpski junak u tazbinu spremi, bogovi se samo pogledaju a boginje poglede zamrse. A on na se dibu i kadifu. Tad cudesna coha sajalija pompezno se zaogrne plamom jer je sunce rumenom ucini. Kad se soko vine na djogata, sa vihornom kosom u svitanje uzvitlanom kroz suncanik zore, Afrodita ispod vedja … Настави са читањем “BANOVIĆ STRAHINJA – Dragoš Pavić”

BANOVIĆ STRAHINJA

Kad se srpski junak u tazbinu spremi,
bogovi se samo pogledaju
a boginje poglede zamrse.

A on na se dibu i kadifu.

Tad cudesna coha sajalija
pompezno se zaogrne plamom
jer je sunce rumenom ucini.

Kad se soko vine na djogata,
sa vihornom kosom u svitanje
uzvitlanom kroz suncanik zore,
Afrodita ispod vedja gleda,
a Atina zeli da ga nikom ne da.  Настави са читањем “BANOVIĆ STRAHINJA – Dragoš Pavić”

КРУГОВИ – Драгош Павић

На кругове поделише То паклено трајалиште што истраја за векове па човека мртвог духа не радује чистилиште Тамо кужним ритмом смртним У првоме поклон примиш па се онда надаш рају ал се споро ближиш крају. Девети нам сатре наду јер нам увек покушаји сва надања обмањују. Надање се изјалови па се смртно измигољи и подвуче … Настави са читањем “КРУГОВИ – Драгош Павић”

На кругове поделише
То паклено трајалиште
што истраја за векове
па човека мртвог духа
не радује чистилиште

Тамо кужним ритмом смртним
У првоме поклон примиш
па се онда надаш рају
ал се споро ближиш крају.

Девети нам сатре наду
јер нам увек покушаји
сва надања обмањују.

Надање се изјалови
па се смртно измигољи
и подвуче смртну сенку
без окриља у долину.

Тад растока смрадно гмиже
Да подави освануле
Нема куда осим назад
у исконско родоскврње.

Заборавиш да невреме
ратоборно ослушкује
врпољи ѕе у нечасти,
сачувао ветар дувни
Акоји сможди времско царство
У беспућу вековечном.

Драгош Павић

DUGINO GOROBILJE – Dragoš Pavić

DUGINO GOROBILJE Da li vekovi tutnje ili klize, gamizu sepavim hodom, raskalasno kolom vihore, praznim obecanjima uznemire rodoskvrno, nasrcu otpadom do srama, uljuljkuju obecanjima na pocetku novog, oglodanu kost daruju na kraju, na isteku oplodjavaju se bolestima, igraju dusama ojadjeno, nude snishodljivima nadu, poklone daruju proracunato profiterski, sto godina isprazne sto ljudskih zadriglih maglina,napune sto … Настави са читањем “DUGINO GOROBILJE – Dragoš Pavić”

DUGINO GOROBILJE

Da li vekovi tutnje ili klize,
gamizu sepavim hodom,
raskalasno kolom vihore,
praznim obecanjima uznemire rodoskvrno,
nasrcu otpadom do srama,
uljuljkuju obecanjima na pocetku novog,
oglodanu kost daruju na kraju,
na isteku oplodjavaju se bolestima,
igraju dusama ojadjeno,
nude snishodljivima nadu,
poklone daruju proracunato profiterski,
sto godina isprazne sto ljudskih
zadriglih maglina,napune
sto nabusitih oteklina,
smozde sto nezaraslih iluzija,
obmanu vekovnu vaskrslu obmanu,
cinizmom klistire obecanja,
zgrudvane oholoscu zamute
pradedovske mucnine
a poseju iskone usitnjene za
nove rasplode obezglavljene.

Planduje svaki vek na vestom
plandistu sirine i smilja,
raskalasno, razulareno nudi obilja
da oplemeni koga je izabrao
da duznim dugom ne presahne duga
gorobilja, planduje i kad cinove menja
iz korenja ovaplocenja,
zeli vek da bude lek
onom pre njega,
da li ce lelek, da li ce kamenjari
zakloparati urlikom il strunom
zasvirati, da li ce Galilej
ili Odisej imati radno vreme,
ili ce novo vreme terme
kroz kanale ispisati nove
izohipse
direktno u molekule a nicati,
rusiti, padati, dizati,
kao Golgota nestati, stici u snove
na dno ili dici se visoko
bez straha od bezdana
od dana do dana.

Dva su sveta razapeta.
Katkqad je dobro , al zala mnogo.
Plagijat kroz vekove na indigu
izgubi sjaj, namesti se beskraj
pa u njemu tumaraj po bespucu veka.

Kad gresno dobro nemusto zamumla,
to ce se sklad suprotnosti nagnuti na jednu stranu,
razmedjenu, omadjijanu,
pa pravda zacari kao tragovi do pecine
omalovazene vecine.
Treba se radovati sto misao
naglo procveta,
ushitom i obuhvatom veka
od zacetka do turobnog plamteceg kotla
koji se, kazu, ne hladi,
prepun je krugovas vrelih Danteovih,
al zato na zamlji vek se hladi vetrenjacama
smelim donkihotskim, miri se
sa lucama mikrokozme, pa paradoks iznese na kraj veka
svoj mali kukavni il bujni
kao zeljena Klitemnestra, Jelena, Penelopa…

, razulareno

,
poklone daruju proracunato profiterski,
sto godina isprazne sto ljudskih
zadriglih maglina,
napune sto nabusitih oteklina,
smozde sto nezaraslih iluzija,
obmanu vekovnu nezasitu obmanu,
cinizmom klistire obecanja,
zgrudvano oholoscu zamute
pradedovske mucnine da istrajno poseju
iskone usitnjene za nove
rasplode obezglavljene.

Planduje svaki vek
na vestom plandistu sirine i smilja,
raskalasno,razulareno nudi obilja
da oplemeni koga je izabrao
da duznim dugom ne presahne duga
gorobilja, planduje i kad cinove menja
iz korenja ovaplocenja
za nova vaskrsenja,
zeli vek da bude lek onom pre njega
a ispred njega da li ce lelek,
da li ce kamenjari zakloparati
urlikom il strunom zasvirati,
da li ce Galilej ili Odisej
imati radno vreme, ili ce nove
vrele terme kroz kanale
ispisati nove izohipse
direktno u molekule, a nicati,
rusiti, padati, dizati, stici u snove
na dno ili dici se visoko bez straha
od bezdana od dana do dana.

Dva su sveta razapeta.
Nekad je dobro a zala mnogo,
sutra plagijat kroz indigo izgubi
sjaj, namesti se beskraj pa
u njemu tumaraj po bespucu veka.
Ako se zlo nakostresi kad
gresno dobro izusti mumlanje
nemusto,to ce se sklad suprotnosti
nagnuti na jednu stranu
razmedjenu, omadjijanu, pa opet
pravda zacari kao tragovi do pecine
omalovazene vecine, jer su svi imali pravo
da rade pravo. Treba se radovati
sto misao naglo procveta,
ushitom i obuhvatom celoga veka
od zacetka do turobno plamteceg
kotla koji se, kazu, ne hladi,
prepun je krugova vrelih Danteovih,
al zato na zemlji vek se hladi
vetrenjacama smelim,
donkihotskim, miri se sa lucama
mikrokozme, da paradoksom
iznese na kraj velikog veka
svoj mali kukavni il bujni
kao Klitemnestra,Jelena, Penelopa…

Dragos Pavic,
18. avgust 2015.

DUGINO GOROBILJE – Dragoš Pavić

DUGINO GOROBILJE Da li vekovi tutnje  ili klize, gamizu sepavim hodom, raskalasno kolom vihore, praznim obecanjima uznemire rodoskvrno, nasrcu otpadom do srama, uljuljkuju obecanjima na pocetku novog, oglodanu kost daruju na kraju, na isteku oplodjavaju se bolestima, igraju dušama ojadjeno, nude snishodljivima nadu, poklone daruju proracunato profiterski, sto godina isprazne sto ljudskih zadriglih maglina, napune … Настави са читањем “DUGINO GOROBILJE – Dragoš Pavić”

DUGINO GOROBILJE

Da li vekovi tutnje  ili klize,
gamizu sepavim hodom,
raskalasno kolom vihore,
praznim obecanjima uznemire rodoskvrno,
nasrcu otpadom do srama,
uljuljkuju obecanjima na pocetku novog,
oglodanu kost daruju na kraju,
na isteku oplodjavaju se bolestima,
igraju dušama ojadjeno,
nude snishodljivima nadu,
poklone daruju proracunato profiterski,
sto godina isprazne sto ljudskih
zadriglih maglina,
napune sto nabusitih oteklina,
smozde sto nezaraslih iluzija,
obmanu vekovnu nezasitu obmanu,
cinizmom klistire obecanja,
zgrudvano ohološću zamute
pradedovske mučnine da istrajno poseju
iskone usitnjene za nove
rasplode obezglavljene.  Настави са читањем “DUGINO GOROBILJE – Dragoš Pavić”

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА – Драгош Павић

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА Небески скути милосрдно Уздарје око бедара дарују Разлежу се снови у недоглед Јер звоне ширином и миљем, Ускликом звоњаве поје. А у двогласју ћутљивом Њих ће двоје заузети ограшје надано, Накићено потече дан Да осветли потрагу за сан. Он је досањани Одисеј ил Тристан, Ил стегоноша врли, Женик са именом Уз сватовски … Настави са читањем “ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА – Драгош Павић”

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА

Небески скути милосрдно
Уздарје око бедара дарују
Разлежу се снови у недоглед
Јер звоне ширином и миљем,
Ускликом звоњаве поје.

А у двогласју ћутљивом
Њих ће двоје заузети ограшје надано,
Накићено потече дан
Да осветли потрагу за сан.

Он је досањани Одисеј ил Тристан,
Ил стегоноша врли,
Женик са именом
Уз сватовски пој
Оросио под прозором
И сунце на уранку
Угледало свиту
Пред чесмом у хладу.

Сања се сусрет уз румен образа
Ал мајка грцавом назнаком
Да ће укоп,проклета јој кућа,
Зацарити кад сватови крену.

Распеван ограшјем и божјим уздањем
Одбацује предсказање,чини
Не трује се, нити очајава,
А песмом ће на отровно време.

Ако олуја узме маха,љубав  испусти мелем
И ране безболно сотони врати
Па нек се згране тој снази и чуду
Они ће љубав свити
На ишчек мајчин и радост њену.

Љепосава ограшје сунчано
У очима извире јела шумска, вита-сновид,
Пустила корен на први додир.

И сама негде чује запевку,
Са страхом слуша умирућ зов
Што болно загрцнут у њој трује
Сву радост-хоће ли волети.

Туга је судња громогласно
Завапила да не ускрсну никад
Немански звуци
Да друг и брат пољем на погреб,
Ритмично,као осека
Небеска безгласно.

Уловљен у непребол
Замрачи ум беспомоћно
А звер поједе утробу
Без гласа и огласја
Риком и криком,снажно се покрену
Водопад крви у дамарима,
Јер како ругобу наћи
Да урок скине.

Унутра сеужасно товно
Језовито оплодило смртно,
На дохват светла
Храстова кора,
Камен намештен под очајање,
Неће се срести јесен са зимом,
Ход ће у безизлаз,
Ту ће проклијати трава штура,
Растаче време у недоглед
Па јаловост до сржи
У невид
И стопама утрти траг.

Негде грленим гласом запоја
Тужаљка мајчина,
Зора је росом умива клонулу
А вече уљем на ватру долива.

То иза гора уместо кликтаја
Двори у црним ресама
Оглашавају невидност мрака
А чвор живота прејако стеже омчу
И душа изгнана кркори,
Проћердан век, а нема сина
Ни снахе нема да разреши чвор.

Туђа су деца,смилуј се боже,
Милогласно свој пев у заносу,
А моје једино мелемно
Без гласа остаде чемерно.

И јутро и вече разапе
Мајчин ход а исход огласи смрт,
Помамно одзвањају
Чула камена,и лист изгуби дах,
А дрвље и камење
Прескачу троми ход слепила,
Јер тамо нема светлила
Куда ће отићи њен задњи бол.

Сунце се огласило издахом,
Западно олују н амрешка,
Источно квасно болесно
У крчаг без опомене
И то кроз срце ронило
Без сретања у расточење.

Драгош Павић

ROKADA – Dragoš Pavić

РОКАДА   Добар стратег на шаховској табли подмеће пешаке да носе ознаке жртвене а иза њих су дозвољене и мале и велике рокаде да одабране не задесе ратне ране.  Плејаде заштићених без ризика гурају мале гегаве пешаке у ратном строју да се гомилају и сами смрти спасу. Морају напред корак по корак, ни лево ни … Настави са читањем “ROKADA – Dragoš Pavić”

РОКАДА
 

Добар стратег на шаховској табли
подмеће пешаке да носе ознаке жртвене
а иза њих су дозвољене и мале и велике
рокаде да одабране не задесе ратне ране. 

Плејаде заштићених без ризика гурају
мале гегаве пешаке у ратном строју
да се гомилају и сами смрти спасу.
Морају напред корак по корак,
ни лево ни десно, оглав о врату,
па ране и смрт долазе сами
као у правом рату . 
Настави са читањем “ROKADA – Dragoš Pavić”

ЗВЕЗДЕ И КОМЕТЕ – Драгош Павић

ЗВЕЗДЕ И КОМЕТЕ Kaко пронаћи тајну За нову оплодњу И процват живота. Коме је дата моћ Да дан сатре ноћ И ноћ сване Да дан опстане. Стварање не сме да гази дан Без скрупула, јер светлост, Огромна аура и малом човеку -диву, нуди да пламти Јер природа хоће надмоћ, Да коси и руши По људској … Настави са читањем “ЗВЕЗДЕ И КОМЕТЕ – Драгош Павић”

ЗВЕЗДЕ И КОМЕТЕ

Kaко пронаћи тајну
За нову оплодњу
И процват живота.

Коме је дата моћ
Да дан сатре ноћ
И ноћ сване
Да дан опстане.

Стварање не сме да гази дан
Без скрупула, јер светлост,
Огромна аура и малом човеку
-диву, нуди да пламти
Јер природа хоће надмоћ,
Да коси и руши
По људској планети.

Човек је тражио  решење
Од искона у борби
Да нити своје веже
За вечност, а не уништење.

Све је склад у горком нескладу живота
Јер природа тка на разбоју своме
Уз бол, горчину и опомене.

Ако човек човеку остаје вук
Нада да је довољан самоме себи,
Био би содомски погром,
Па задњи Адам неће имати смисла
За ново време,
Трајање и помирење.

Природа би постала амалгам
Без духа, човек би био без моћи
Да космос испита,
Открије нове наде,
Оваплоти своје снове
Кроз векове.

Човек има дар да постане
Космички господар,
Да ритму природе подари моћ.
Ил’ себе претвори у немоћ
И несклад, измисли пламтећи ход
Планете,одузме хемији епрувете,
Обесмисли небеско треперење
Па нема коме да пламсају
Звезде и комете.

Драгош  Павић

HODOČAŠĆE – Dragoš Pavić

ХОДОЧАШЋЕ Праскозорје се надвило над селом, Јутарња измаглицапуни плућа Густом смоластом маглом Негде суморно крче црева дрвећа, Ушуми храстовој одјек аветикњски Пробија трубе слушних рањивих илузија Дави ужасна мемла снагом Разграната дисајна ткива. На удољици саможивици Разгарају трозупцем достојанство окаљано Док човек граби ка морању Загрцнуто, замишљено Пустио кораке који га воде у сивило На … Настави са читањем “HODOČAŠĆE – Dragoš Pavić”

ХОДОЧАШЋЕ

Праскозорје се надвило над селом,
Јутарња измаглицапуни плућа
Густом смоластом маглом

Негде суморно крче црева дрвећа,
Ушуми храстовој одјек аветикњски
Пробија трубе слушних рањивих илузија

Дави ужасна мемла снагом
Разграната дисајна ткива.
На удољици саможивици
Разгарају трозупцем достојанство окаљано

Док човек граби ка морању
Загрцнуто, замишљено
Пустио кораке који га воде у сивило

На врху закрешта сова,нота бене,,
Авагардним хуком наговештава
Тријумф фатаморгане
Прозеблог дана у коме опстанак
Нуди сурове људске горчине

Ритам се мења када се суновратно пење
Секући опорост планине
Па снажно завесла крилима пркоса

И надвлада пирамиду висине
У безгласју нестајања
Бризнула несавладивост опстанка

А он ,горостас међу бубама
Одлучује коме ће поклонити
Небодарно умеће спасења

© Драгош Павић