НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић говори своју песму 1975. г. Забележено на магнетофону.


НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…

Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.

Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.

Моји потези су незграпни,
моји поступци очајни.
Дављеник се за сламку хвата,
а мени пена смета,
ја не видим сламку.

А напољу киша лије
плава ко моја сета,
зелена ко моји идеали.
Много је на свету очајника,
море је мени сличних,
море плаво…

Настави са читањем “НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ – Љубодраг Обрадовић”

ПОВЕТАРАЦ – Јасмина Димитријевић

ПОВЕТАРАЦ

Рекао си ми да си ме видео у зеленој алеји.
Попут девојчице весело сам скакутала
и премештала се с ноге на ногу.
Моје лице је обасјавао велики осмех
док сам се окретала ка зрацима сунца.

Рекао си ми да те нисам приметила
док сам изводила неки свој заносни плес.
У шареној лепршавој хаљини,
личила сам ти на нежног лептира.
Настави са читањем “ПОВЕТАРАЦ – Јасмина Димитријевић”

НОВЕ – Љубодраг Обрадовић

НОВЕ

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Настави са читањем “НОВЕ – Љубодраг Обрадовић”

Д-мол

 

Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.

Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.

Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.

Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.

А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.

Настави са читањем “Д-мол”

ПЕСНИЧКИ МАРАТОН КЦК 2011.

У Клубу КЦК је 13.10.2011. године одржан  ПЕСНИЧКИ МАРАТОН КЦК 2011, као саставни део сајма књига и издаваштва Расинског округа на коме је наступило укупно 56 песника. На самом почетку представили су се са по једном песмом чланови жирија у саставу: Бора Благојевић – председник, Јелена Протић-Петронијевић, Томислав Милетић, Ђорђе Петковић и Љубодраг Обрадовић. Затим је у такмичарском делу наступио 51 песник, а на крају је жири у прогласио најбоље.

Победник ПЕСНИЧКОГ МАРАТОНА КЦК 2011 је млада и талентована песникиња Марина Живковић из Крушевца-Алексинца која је осим дипломе и књига добила и право на песничку промоцију у Културном центру Крушевац. Другу награду су равноправно подели Ана Бербаков из Крушевца, Ратко Белић из Суботице и Марија Миладиновић из Ћуприје, а трећу: Србобран Матић из Алексинца, Теодора Лазић из Крушевца и Мила Марковић из Параћина.   Специјалне награде су добили Вељко Стамболија из Крушевца, Дарко Хабазин из Београда и Ива Баштовановић из Крушевца. А венредно признање ПОЕТА ПРИМУС Јухорског ока добио је Сабах Ал Зубеиди из Ирака (сада живи и пише у Београду).

Победник ПЕСНИЧКОГ МАРАТОНА КЦК 2011 Марина Живковић
прима награду од председника жирија Боре Благојевића

На самом почетку манифестације песници који се такмиче могли су да чују чланове жирија (Бора Благојевић – председник, Јелена Протић-Петронијевић, Томислав Милетић, Ђорђе Петковић и Љубодраг Обрадовић) који су представили су се са по једном песмом. Да знају ко их оцењује…

Настави са читањем “ПЕСНИЧКИ МАРАТОН КЦК 2011.”

Пјеснику и августу – На Петровачкој цести – Бранко Ћопић

Колико год пјесама да буде написано, ниједна неће превазићи Ову Ћопићеву.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.

На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…

Бранко Ћопић

Покушала сам само једном направити рецитал ове пјесме. Дакле, једано читање и једно снимање. За поново нисам имала снаге, застане ми кнедла у грлу, али хоћу, дефинитивно ћу урадити бољу верзију од ове коју постављам сада. И Пјесма и Пјесник заслужују најбоље могуће извођење.

И Петровачка цеста…

Чији су прсти

 

 

Шуми јасен, громко му збори крошња

шта ли то ветар има да каже

каква је данас његова прича

 

Шуми јасен, лишће му пуно живота

а камен нем, камен ћути

небо ћути, сунце ћути, птице ћуте

душа ћути

 

Све ћути само дрвеће и ветар

шуморе, жуборе, роморе

 

Шуми јасен, живот се разиграо

а нечији прсти исписују страницу ову

нечији, јасен зна и ветар зна

сунце зна и небо зна и камен зна

 

Само не знам ја

Не знам ја

Mrtva žena

Imala je osmjeh skriven iza vjeđa
oči uprte u neke daljine samo njoj znane,
nosila je sjetu u očima,
čudne iskre koje se nisu slagale
ni s obrisima sreće ni s nijansama bola.
 
Ne pamtim joj ime,
samo siluetu graciozne gazele
i usne na kojima je vječno titralo – neizrečeno,
ni odgovor ni pitanje, ni riječi ni smješak
meni je na zagonetku ličilo.
 
Za mnoge čudna, za rijetke jednostavna
bješe jedna od onih žena
što jednom zavole, zavole i ne prebole,
znao sam, voljela je nekoga,
ime mu nije nikad pominjala.
 
Pričali su mi, sve je izgubila,
sahranjivala je i najrođenije i sjećanja
na raznim mjestima, nepoznatim humkama,
dugo bi u tišini stajala, s vjetrom u kosi
jedino je razgovarala, noseći kiše u očima.
 
Zadnje što sam o njoj čuo
bilo je da je – umrla,
žena, čijeg se imena ne sjećam,
rekoše, sve je niti presjekla
samu sebe, sve svoje korake, u nepoznato sahranila.
 
Tražio sam je, nju, ženu što se s vjetrovima druži,
pitao prolaznike i znance stare joj,
htio sam još jednom da vidim
sve nijanse godišnjih doba u očima dalekim,
htio sam, jednu ružu da joj na pragu ostavim.
  Настави са читањем “Mrtva žena”

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић је изговорио ову песму 11.02.2010. године, пред препуном салом Дома војске у касарни Цар Лазар у Крушевцу.

Миодраг Динуловић, сада управник Краљевачког позоришта је изговорио ову песму 10. децембра 2009. године у Крушевачком позоришту.

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

Писао сам име твоје,
на папиру, у трави,
на дрвећу, у срцу,
свуда сам писао.

А ти си се смејала и говорила
како је то глупо,
јер имена луда налазе се свуда.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…

А кад би знала, не би се смејала
писању мом, шапутању мом,
патњама мојим.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
не знаш, ништа ти не знаш…

Настави са читањем “ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић”

Mit o tebi

Shvatam da me ni volio nisi,
i shvatam, ne vraća se izgubljeno,
da, sve mogu da shvatim,
samo jedno ne.
Ne razumijem,
ako si već tako mislio,
osjećao i znao,
zašto si moj mir sebično krao,
Ko te je ikad zvao
ikad pitao
ikad tražio
riječi tvoje ljubavi
kome su trebale takve
ako si sve i sam znao
zašto si tu priču i počinjao.

Настави са читањем “Mit o tebi”