ПЕСНИЦИМА… – Андреја Ђ. Врањеш

ВИСИНОМ ЖИВЕ

песнику, Драгојлу Јовићу

Постоје они који нас врате,
у дане тавне, тајне сате,
осветле наше највеће тренутке,
пренесу радост, да нестану ћутке.

Ти необични људи, адиђари светла,
радују трајањем ко дете осмехом,
животе им троше, те широке душе,
истинити  живе, с именом утехом.

ИЗГНАН       

песнику, Рајку П. Ноги

У диптиху слика,
изгнан из капи свјетла,
тамом тумарао,
шта ће доћи, он је знао.

У ширину вјере заљубљеник,
пут  слободи њега је открио,
нудили му богат живот, али тесан,
није хтио, одбио!

НОВИ ПОЧЕТАК

песнику, Бранку Мијатовићу

Пролеће је и ове 2022. године,
показало на места вечитих сусретања,
када љубав у радост упире срцем,
неко ће овог зеленог тромесечја,
написати прве стихове,
доживети радост само једног тренутка,
неко ће запловити надањима.
Док по аулама дечачких одрастања,
обесни воде ратове,
кројећи дешавања, супротна разуму.
На другом крају планете,
љубав корача усправна,
тамо где је свако по мало део нечије среће.

Безумља ће славити понижења,
а пролећа  радовати љубав,
да би све на једном поново стало.

ПРОШЛОСТ СВЕ ЈЕ

Професору Јанку Јовановићу
Срем сања,
на рубу неба,
колут сјаја дрема.

Равницом док се сунчано буди,
Срем мудријаш стари уме,
римске гноме да разуме.

ПОЕТА КЛЕТИ
песнику, Љубодрагу Обрадовићу

Страдањем усамљен,
време га боли, песма весели,
на животу столу, карта,
себе дели.

Из светлости време краде,
није лопов, а није ни маг,
игре су риме, његове баладе,
кад једном нестане, дубок је траг.

Становник сете, остатак њезин,
стихова батлер, у срцу их скрива,
све што дарује, улог је лепоти,
када је на јави, он и даље снива.

ПЕСНИЦИ

песнику, Љубодрагу Обрадовићу

Пријатељства  чувају између тајни,
из снова рањени буде,
највише говоре, када заћуте,
у сузама дечјим, препознају људе.

Настави са читањем “ПЕСНИЦИМА… – Андреја Ђ. Врањеш”

ДАЛЕКО ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ДАЛЕКО ВРЕМЕ

Никола је читао стихове Р. Л. Стивенсона “Home ne more home to me”, “ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“,  песника и романсијера викторијанског доба, аутора  романа ,,Острво с благом“. Занет читањем звоно на вратима га врати у стварност. Николин школски друг Милан имао је инстинкт да  сврати када овај  не би  ништа чуо занет поезијом. Носио је уз гитару и широки осмех. Николи се чинило као да види Мики Мауса, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко њихово. Никола је рецитовао, док га је Милан пратио умилним инструменталом.  Доцније би се скупило друштво из суседних станова и за тили час би се на дугачкој тераси нашло мноштво  тинејџера, различитих  погледа и хтења, сви би  уживали у штимунгу. Од рата, деведесетих година прошлог века, опсаде људског достојанства прошло је више од две деценије. У Новом Саду у којем живи неко време Никола угледа Милана.  Као у башти детињства јавише му се стихови,  ,,Дом мој беше пун најдражих лица.“ Пришао је и узбуђено почео да рецитује подсећање на далеко јуче. Додирнули су се истим зовом.

ЈЕДИНСТВЕН – Андреја Ђ. Врањеш

ЈЕДИНСТВЕН

Флегман, могло је небо пасти трепнуо не би, ништа га није могло сломити, збунити, довести до и благог немира. До краја живота трошио је мир, никога није примао, ником није ишао, ништа му није требало, није ни тражио, није се жалио. Умро је у јулски дан. Сунце је било у зениту и мир је његов са њим   нестао. Упознао сам сличне, његов мир је остао уникатан. Тражио сам такав мир, све док нисам  осетио властити немир. Остао је у мом забрану јединствен.
Настави са читањем “ЈЕДИНСТВЕН – Андреја Ђ. Врањеш”

ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш

ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО

У њега су стале љубав и мржња,
ход и лет,
туга и радост,
осмех и цвет.
Све оно испрати,
слон и буба једнаки по њему се крећу,
најдужа прича.
Што год дође,
буде и прође,
не стоји,
пролази, пролази,
а постоји.

Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш”

ПАСАЖИР – Андреја Ђ. Врањеш

ПАСАЖИР

Ако је лутао,
лутао је да упозна,
особу тихог пола.
Није је упознао,
али је светлошћу платио.

ЧУДНО

Срео је човека за живот старијег од себе,
исти му је рекао  да се не могу више видети,
али ћемо се чути, када ти лако постане тешко!

ПЛАКАЊЕ

У природи једино човек плаче,
да ли је тиме широко награђена његова туга?

КОНСТАТОВАЊЕ

Ја знам рече вољеној,
а ти не знаш.
То је као да обоје не знамо,
рече она.

Настави са читањем “ПАСАЖИР – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш

НЕСРЕЋНИ БАРОН +

Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни  проблем, имао је све, а као да није имао ништа.  Продуховљен, музикалност му је била  наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито  открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме.  Рођен са истином љепотана, због кога  ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад,  хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом,  традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних  годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд,  супруга  турбулентне нарави  у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин,  најобичнија фигура што је још  разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети.  Француски пољубац  неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено  несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у  његовом значењу трагичан, завршио је  суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.

Настави са читањем “НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш”

ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш

ЦРНИ ЧОВЕК

Истеран из сећања,
кад умре превари муку,
по времену просута прича,
забринут кад га не туку.

Магацин патњу крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
белих лажи га прате .

Црни човек памти,
ко му је силовао слободу,
како су претке робове,
мрзили у ходу.

Из племена Масаи,
на Бродвеју свира трубу,
све су отели још давно,
оставили тугу.

Настави са читањем “ЦРНИ ЧОВЕК – Андреја Ђ. Вранјеш”

КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш

КАД СХВАТИШ +

Кад одмор умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
варљиве очи туге напоје.

Схватиш живот као филм дугачак,
у којем си  улогу крају сводио,
одиграо што си најбоље умео,
да би оскара слабији добио.

Настави са читањем “КАД СХВАТИШ + – Андреја Ђ. Врањеш”

ПОБЕЋИ… – Андреја Ђ. Врањеш

ПОБЕЋИ

Заволети ветар, он односи самоћу,
високи фијук, рапсодију пролећа,
све што тражимо, налази се где нисмо знали,
отићи тамо, где ништа не подсећа.

Тамо где је сан папрат, тепих зелених надања,
можда ћеш и ти једном моћи досећи,
величину јунака, испред од цвећа барикада,
треба се мистично склонити, треба побећи.

Настави са читањем “ПОБЕЋИ… – Андреја Ђ. Врањеш”

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ

Ћутао је, девојка га упита са зебњом: ,,О чему тако дубоко размишљаш“, као да си у проблему? Ма не посматрао сам мраве како се мимоилазе одговорио је помало збуњено, размишљам како је чудно њихово кретање. Дотичу се појединачно сваки са сваким у мимоилажењу, као да упозоравају један другог, или можда најављују нешто за њих неизоставно, важно! Код људи је другачије, они говоре иза леђа. Мрави имају много достојног у вредним животима. Они су на овом нашем заједничком трајалишту, мање више губилишту због тога да ураде, направе нешто битно, немају они времена за пакост, трудбеници пре угину него ли схвате да су живели. Волим их гледати, уверен да сам се дружио са трајном лепотом. Када год их посматрам заборавим на људе, као да гледам вечност сабијену у тренутак. Њихови животи су тихе истине, никоме не сметају, живе у колонама као минијатурна војска. И нигде толико реда као у њиховом
свету. Они и време, заједно пролазе, пролазе. 

ДАМА СВЕТЛОСТИ

Милици М.

Промакне побегла из времена свога,
сјаја немир врели, неба комина,
са Луном заједно тами подређена,
црног поља једна судбина.

Док трепери у гужви сјаја,
не види се сама у светлости гају,
тражи, нађе тамно место своје,
краколика дама у мрачном бескрају.

Проћи ће у ноћи само једној,
живот кратак, њен је светла крик,
траг преваре ока, откинули пад,
непознат на земљи, изгубљени лик.

Настави са читањем “ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш”